Grad na dlanu … i nadlanici

Sve je realno, ne irealno niti virtuelno, realno je, kao da se hoda ulicama tog grada.

kompas-01Jedna od veoma čestih ljudskih čežnji je da se istovremeno bude svugde po planeti, posebno u gradovima koji se diče posebnošću a gde je mnogima otežan pristup iz raznih, uglavnom lukrativnih razloga pa se iznalaze različiti načini ne bi li se do željenih predela i urbaniteta doprlo. Uobičajeno je da se namernici (oni što ih čežnja razapinje a prilike ih sputavaju da se na put otisnu) laćaju geografske karte predela ili plana grada iz bedekera za turise, tu nalaze odgovor, neki put i zadovoljenje svojih htenja. Drugi pak, koji mogu da učine situaciju prihvatljivu sebi i svojim putešestvenim izazovima i namerama pripremajući se za poduhvat, pre otiskivanja na poletanje proučavaju iz mapa okruženje gde će se naći po sletanju kako bi navikli svoju ljubopitljivost na budući doživljaj ali u meri da im se ne pokvari iznenađenje bez koga putovanje gubi draž. U oba slučaja, i jedni i drugi, mada sa veoma različitim i sasvim udaljenim porivima, čine dakle isto, hvataju se geografske karte, plana grada i bedekera. Dalje

Opet sam prošao pored Starog sajmišta (u Beogradu)

Pre tri godine sam pisao o Starom sajmištu pa eto, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Ne izgleda ni da hoće ali upravljam se po onoj mantri o nadi koja umire poslednja …

staro-sajmiste-jpg-02-fin1


Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta setio sam se opet, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu. Posle je stigao rat i sajmište je Gestapo pretvorio u prihvatni logor, pripremu za stratište, a pri kraju rata, 1944. godine, saveznici su logor bombadrovali i srušili znatan deo građevina. Posle pobede u ratu, nova država je imala preča posla od bavljenja Starim sajmištem i predmet je odložila u ladicu, sa namerom da o time misli kasnije. Jednom godišnje je neki od dužnosnika tu donosio venac, držao dirljiv govor i na tome se uglavnom sve završavalo što se države tiče. Stvarno sećanje na logor i žrtve održavali su preživeli i porodice onih što nisu dočekali kraj rata. Tek 1987. godine, četrdeset godina posle rata, Staro sajmište je proglašeno za spomenički kompleks, prostor je dobio odgovarajuću zaštitu države. Detaljni urbanistički plan Starog sajmišta usvojen je 1992. godine i tim planom je određeno da se sve vrati u prvobitno stanje kako je to pred rat izvorno izgrađeno, i da se tako obeleži mesto sećanja na ljude koji su ni krivi ni dužni, samo zato što je okupator procenio da nisu bili arijevske pasmine, odlazili na gubilište. Sve je ipak, i pored blagoglagoljivih, obećavajućih i patetičnih reči raznih dužnosnika, ostalo u sferi urbanističke i zaštitarske vizije. Dalje

Listam knjigu Beogradsku po ko zna koji put i …

knjiga-011Gradska knjiga Beogradska ispisivana rukopisno u nekoliko proteklih vekova je usled protoka vremena, uticaja uslova sredine na hartiju, aljkavog listanja pri čitanju i zbog nedovoljne brige o njoj samoj, knjiga je dovedena u stanje rasknjižene kupusare sa pobrkanim stranicama ali množina njih je u svoj toj gužvi iščilela.

Razni su tu knjigu vekovima prelistavali, pored čitatelja vrlo obrazovanih i onih prihvatljivo pismenih, nekih na granici pismenosti bilo je i potpuno lišenih znanja o slovima te su gledali samo crtane zabeleške jer i pisci knjige nisu po neki put bili u dosluhu sa slovima. U tako šarolikom čitateljstvu dešavalo se da su mnogi od njih u susretu sa knjigom bili zbunjeni i nepripremljeni na tako što veoma obimno i kabasto u rukama i onda su svi oni, koji doticahu knjigu, čupali joj stranice za sopstvenu arhivu, dopisivali na marginama ali i u tekstu samom, podvlačili redove, ubacivali neke dodatne strane po svojoj volji i smatranju. Neki put bi prosuli mastilo preko rukopisa, sve je vremenom pomešano i zagubio se red i kontinuitet u poglavljima ali i u pojedinim redovima, a bez redosleda u paginaciji tok rukopisa nije baš zgodno pratiti i kontraindikovano je.

Zbog raskupusanosti ne može se poređati sve po redosledu događaja koji behu u gradskom životu Beograda odvajkada a kako je inače u knjigama ove vrste uobičajeno, pokušavali su neki posvećeni istoriji da urede redosled stranica i načine redosled kako je to uobičajeno ali i tu je bilo problema zbog težnje njihove da budu zabeleženi kao oni koji su učinili konačni sled stranica i događaja pa je lična nota i viđenje pesuđivalo a nije se uvek slagalo međusobno. Tako je nastalo nekoliko delova ili poglavlja kupusare, iste su stranice u raznim nastalim poglavljima i delovima bile ali u drugačijem redosledu, čak je i kontekst bio relativizovan i najzad je takvo stanje preovladalo i prihvaćeno te svaki čitalac može izabirati deo kupusare za učenje o gradu po svojoj volji i htenju. Dalje

Đura Jakšić mi reče je ljut i više neće o Skadarliji da priča

skadarlija-jpg-01

Skadarska ulica je u Beogradu, zovu je i boemska četvrt (sic!) mada to nije sasvim tačno jer su se ljudi sa izvornim kodom boema odavno povukli na druge za njih održive lokacije, zamenili su ih ovde u Skadarskoj neki tipovi (ovo „tipovi” nije pežorativno, upotrebljeno je da se obeleži vrsta – tip jedinke koja pripada nekoj grupi) a koji pretežno piju i jedu tradicionalno pripremljena jela, žele da budu tu viđeni, da im se doda i prikači epitet boema jer im je rečeno da to podiže rejting i za razliku od onih prvih bave se nekim probitačnijim zanimanjima koja im omogućavaju da u Skadarlijskim kafanama mogu platiti račune. Ima i dosta stranaca koje su navukli, kao i većinu turista, pasusima i fotkama iz bedekera, da će tu doživeti autentičnu etno ili starobeogradsku atmosferu sa boemskim aditivom. Već neko vreme se priča po gradu a pisalo je i u štampi da će Skadarliju rekonstrukcijom arhitekture i vraćanjem iščilelih sadržaja vratiti u devetnaesti ili početak dvadesetog veka, revitalizovaće je i sve udesiti da bude kao onda što je bilo. Šta na to kažu Đura Jakšić, Dbrica Milutinović i njihovi pajtosi iz ondašnje savremenosti to se ne zna jer i pored svih nagovaranja i molbi neće da govore, verovatno su uvređeni posle svega što je njihovoj ulici urađeno za proteklih nekoliko desetina godina. Eto kakvi su ti boemi, nudiš im vraćanje u njihovo vreme a oni se uskopistili i nadrndano okreću glavu. Dalje