Beograd (ne)ima svoju arhitekturu

Odvajkada arhitektura u Beogradu sledi ritam i moć grada i reaguje na događaje koji određuju okvir za živote građana, pa i sada. Beograd je nastajao u vremenima i u njemu su bili, dolazili i odlazili, ali i ostajali razni – od Rimljana, Turaka, Austrougara, onih iz okolnih prostora ali i onih iz lokalne netaknute prirode – i svako je u grad donosio deo svoje kulture i svog viđenja sveta i svog okruženja, pa je i arhitektura u Beogradu takva, raznolika i liči na muzejsku zbirku, na sajamsku postavku ili avangardni arhitektonski performans. Zato neki delovi grada izgledaju kao zaostale turske kasabe, drugi kao da su preneti iz Evrope a neki nastali proteklih nekoliko decenija liče na stovarište izgrađenih kuća, a onaj ko treba da ih razmesti na pravo mesto – kasni na posao!

U prošlom i predprošlom veku arhitekti su se školovali u Pragu, Beču, Pešti ili Parizu, sada i u Americi ili bilo gde u svetu, donosili su odande tekuću modu, bilo da pristaje ili ne ovom prostoru. Ljudi su jednostavno želeli da pokažu šta su naučili, našli su u gradu investitore koji su poželeli da budu evropejci i nisu imali bolju opciju nego da prihvate taj stereotip viđen po Beču, Pragu, Čikagu ili već, te su zajedno sa arhitektima obrazovanim tamo gradili. Dalje