Kontakt plan … da građani kažu šta ih tišti

Urbanistički plan ima zadatak da unapredi prostor i učini ga boljim za život građana. Zato je institucija javnog uvida, participacija građana i mogućnost primedbovanja na viđeno delo urbanističara demokratski čin. Uređenje urbanog prostora bez toga nije validno, priznaje i država. Postoji niz pravila i propisa koji regulišu proceduru izrade plana gde je posebno istaknuta uloga građana kao budućih korisnika prostora kojim se plan bavi. Naime, bez njihovog uvida u plan nije moguće da bude usvojen.

To zaista dobro zvuči ali ipak, vlast celu stvar svodi zaista samo na uvid, marginalizuje participaciju građana u toj proceduri. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a sve to mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve promene koje behu od onog rata zvanog Drugi svetski. Dalje

Legalizacija kao političko sredstvo

Tolerisanje nelegalne  gradnje od strane političara a onda i države  je perfidan  način korumpiranja građana po šemi – mi vam legalizujemo a vi vraćate uslugu i glasate za nas …

U Skupštini je priča o zakonu koji treba da po ko zna koji put reguliše legalizaciju bespravno izgrađenih objekata što podrazumeva da će biti u najvećoj meri abolirani graditelji zgrada sa one strane zakona i čije je takovo građenje nekim predhodnim pravnim propisima uzimano za krivično delo. I šta će država, tužna i čemerna, pobedili je ti sa viškom neimarske samoinicijative, namnožili se beskrajno, država ih ispustila iz vizure još odavno i sada im ništa ne može, svi pokušaji, ako ih je i bilo, nisu uspeli i pored nerazumnih ustupaka, pa ajde onda da ih prihvati i oslobodi sebe obaveze. Praktično rešenje ne može se poreći, kaže ona (država) sve može da se legalizuje za malu kintu i sa kusom procedurom a onda (država) mirne duše, oslobođena stresa ode na zasluženo spavanje.

Graditelji sa one strane zakona kad naiđu na problem sa birokratijom pribegavaju oprobanom metodu podmićivanja što se posle u skladu sa evropskim standardima nazvalo korupcija i nastave svoj graditeljski posao sve do krova i to je jedna sasvim stereotipna pojava, ukorenjena i naviknuta od svih učesnika u toj proceduri. Čini se da skoro niko i ne ume drugačije. Država se tu nije mešala preterano ali su političari koji državom gazduju uočili korisnu i u političkom smislu probitačnu stranu takvog delanja i zaključili da i oni mogu da primene sličan proncip samo u obrnutom smislu. Dakle, država, bolje rečeno političari beskrajnim omekšavanjem procedure legalizacije korupmpiraju građane dozvoljavajući i podržavajući njihovo nelegalno delanje, čini im „uslugu“ i očekuje se da građani „vraćaju uslugu“ političarima glasajući za njih. Dalje