Legalizacija kao političko sredstvo

Tolerisanje nelegalne  gradnje od strane političara a onda i države  je perfidan  način korumpiranja građana po šemi – mi vam legalizujemo a vi vraćate uslugu i glasate za nas …

U Skupštini je priča o zakonu koji treba da po ko zna koji put reguliše legalizaciju bespravno izgrađenih objekata što podrazumeva da će biti u najvećoj meri abolirani graditelji zgrada sa one strane zakona i čije je takovo građenje nekim predhodnim pravnim propisima uzimano za krivično delo. I šta će država, tužna i čemerna, pobedili je ti sa viškom neimarske samoinicijative, namnožili se beskrajno, država ih ispustila iz vizure još odavno i sada im ništa ne može, svi pokušaji, ako ih je i bilo, nisu uspeli i pored nerazumnih ustupaka, pa ajde onda da ih prihvati i oslobodi sebe obaveze. Praktično rešenje ne može se poreći, kaže ona (država) sve može da se legalizuje za malu kintu i sa kusom procedurom a onda (država) mirne duše, oslobođena stresa ode na zasluženo spavanje.

Graditelji sa one strane zakona kad naiđu na problem sa birokratijom pribegavaju oprobanom metodu podmićivanja što se posle u skladu sa evropskim standardima nazvalo korupcija i nastave svoj graditeljski posao sve do krova i to je jedna sasvim stereotipna pojava, ukorenjena i naviknuta od svih učesnika u toj proceduri. Čini se da skoro niko i ne ume drugačije. Država se tu nije mešala preterano ali su političari koji državom gazduju uočili korisnu i u političkom smislu probitačnu stranu takvog delanja i zaključili da i oni mogu da primene sličan proncip samo u obrnutom smislu. Dakle, država, bolje rečeno političari beskrajnim omekšavanjem procedure legalizacije korupmpiraju građane dozvoljavajući i podržavajući njihovo nelegalno delanje, čini im „uslugu“ i očekuje se da građani „vraćaju uslugu“ političarima glasajući za njih. Dalje