Generalštab … opet se javlja

Piše u novinama a ni Tv nije ostala nema da će se dogoditi neka estetska i sugurnosna intervencija na zgradi Generalštaba, onoj lepoti na uglu Kneza Miloša i Nemanjine koju Amerikanci unakaziše 1999 godine. Naime, kaže jedan gospodin u uniformi da će se ukloniti neki delovi urušenog dela zdanja i napraviće se mali skver ispred zdanja posut humusom i zasadiće se neko bilje a biće i bezbednije za prolaznike a oko prolaznika imaće ugodniji prizor. Posle četrnaest godina tu se nešto dešava, neka vreva nastaje. Obratio je najzad vlasnik, Min. vojske i država, pažnju na svoju imovinu i to je ipak za pohvalu mada pomalo zakasnelo i onda, i baš zbog toga, uvek dolazi pitanje o tome šta li ih je baš sada navelo, na početku zime kad građevinskim radovima nije vreme, da oko bace na tu stranu i odluče da potroše 38 miliona dinara na ulepšavanje ruševine i pravljenje mesta za isticanje panoa za promociju njihovih kampanja kako onaj uniformisani gospodin reče.

Želeći da pozdravim narečenu aktivnost vlasnika zdanja i njihovu kako rekoh zakasnelu prilježnost, ipak ne mogu da se otmem utisku da to ima veze sa pričama o želji šeika ali u poslednje vreme i onog Amera, Tramp li se zvaše, da tu grade neke neviđeno luksuzne hotele oko čega se država neopisano raduje i spremna je da zarad novih investicija ukine akt o zaštiti zdanja koje je Vlada države proglasila za kulturno dobro. Sve u tom kontekstu liči, a voleo bih da grešim, na ulepšavanje mlade za udaju.

Dakle, osećam se sasvm voltermitijevski, ni tamo ni ovamo da krenem a da pišem još o Generalštabu ne umem jer napisah dovoljno pa da se podsetim a i vas što ovo čitate evo po neki link.

Link 1

Link 2

Link 3

 

Dva Beograda jednog građanina, ali i svih drugih …

U svakodnevnoj žurbi i obavljanju dnevnih domaćih zadataka, Beograđani ne primećuju da su građani istovremeno dva grada. Jednog Beograda u kome su, kojim koračaju, gledaju ga, dodiruju i troše u njemu dodeljeno im vreme, i drugog, Beograda iz njihovih snova, nedohvaćene čežnje i omanute želje, u svakom slučaju potreba čije im zadovoljenje izmiče. Taj drugi, virtuelni Beograd je izgrađen u njihovom intimnom prostoru u koji samo oni imaju pristup, tu nose sliku svog Beograda koji su sami izgradili i ona je savim različita od izmaštanih gradskih slika koje isto tako imaju svi drugi Beograđani. Zapravo, svaki od dva miliona u gradu nastanjenih, bez obzira na uzrast, veru, pismenost ili opredeljenje ma kakvo, ima svoju sopstvenu i unikatnu sliku i doživljaj grada, i viziju naravno, bezbrojne slike grada Beograđana lebde i sreću se neprekidno u virtuelnom gradskom prostoru. Dalje