Beleške o formi, sadržaju, liku zdanja i ostalim sitnicama …

scan0014 finale okZadatak arhitekte je da traži, nađe i ponudi artefact koji zadovoljava traženu meru vrednosti, pre svega po vrednosnom sudu naručioca ali ne zaobilazeći ni one koje su uslovljene i iznuđene važećim kulturnim modelom . Tek onda može da misli na svoj pristup, da koristi svoj talenat i pokuša da stvara arhitekturu za koju misli da je svrsishodna i odgovarajuća njegovim stremljenjima, shvatanju sveta ili vrednostima koje zastupa i do kojih je dosegao. U savremenom svetu tražena mera vrednosti je propisana od marketing majstora u iznuđenoj ali neophodnoj podeli posla, arhitekti treba da slede mada time gube vodeću ulogu ili bar predvodničku u stvaranju arhitekture. Ipak, nije sve tako otuđeno, uticaji i nametanje vrednosnih sudova je obostrano, svi imaju svoju priliku ali ovih dana marketing ima blagu prednost. Dalje

Devastiranje građenjem

Grad otopljavanjeGradovi su odvajkada a posebno Beograd bili na meti ratnih pohoda i sledstveno tome i rušenja i devastiranja ne samo građevina već i svih vidova gradskog života. Menjao se lik grada ali i kulturni model.  Nekada su dolazili divlji ratnici slični Hunima i drugim plemenima koji su u mimihodu odnosili sve što je bilo za poneti i to je deo gradske istorije ili procesa koji postoje od kad je sveta i veka. Cilj koji su imali je bio da uzmu vredne stvari ali bez ideologije, uzeti i otići što pre bilo je pravilo, nisu prevaspitavali ili potčinjavali kao oni posle iz modernijeg doba koji su isto tako otimali ali su imali i ideju da tu i opstanu i nažalost dok su bili prisutni upražnjavali su prevaspitavanje zatečenih građana, praveći sebi podobne stanovnike ali su intervenisali i po urbanoj matrici, prilagođavali su je svojim potrebama i svom razumevanju grada i menjali zatečeno. Tako je bilo sa Turcima, Austrougarima ili ko je sve tu već prolazio i svako od njih je ostavio svoj pečat, obeležio je svoje prisustvo za sledeći vek. Posle dođu opet neki drugi i opet ispočetka. Dalje

Na jednu godišnjicu … o urbanizmu i Drugu Titu

Danas je godišnjica smrti Josipa Broza Tita pa je red da ponovo pročitam tekst sa ovog bloga iz 2012 godine a i vi ako hoćete, i to bez politike, samo o urbanizmu i građenju gradova i o arhitekturi … 
Nešto bih da kažem o urbanizmu … i Drugu Titu …Đorđe Bobić rss.gif / 26.07.2012. u 08:16
15401.jpg

 

Neki dan na Novom Beogradu uslikavam fotke oko Fontane, gledam okolo i mislim o tome da je taj urbanizam smišljen i nastao u vreme dok je stolovao Drug, za koga se govori da je bio diktator i nenaklonjen nekim građanima Juge po nacionalnoj ali i političkoj osnovi. Začeta je i izgrađena prihvatljiva, moderna urbanistička vizija Novog Beograda, nastala u vreme posle rata u pokušaju stvaranja novog društva. Nije, naravno, Novi Beograd bio njegova lična kreacija, strvarali su je sa neopisanim entuzijazmom i željom za novim formama i urbanim konceptom, primerenim postrevolucionarnom periodu, mnogi arhitekti. Sasvim neuobičajeno za vođe sa epitetom diktatora, Drug je ponuđenu viziju grada na konceptu moderne prihvatio, promovisao je i dao befel da se zovu geometri, zidari, drugi majstori i naravno narod, akcijaši jer bez tog krema torta ne bi valjala.

 Verovatno ne zato što je imao želju da unapredi urbanizam i arhitekturu Beograda, poriv je bio drugačiji, gradnja na širokom planu sa hiljadama stanova je ubedljiva poruka za narod koji je potrebit za stanovima a ovi koji se grade biće im dodeljeni besplatno, uz po neki bioskop, dečiju ustanovu, dom kulture, zelene prostore sa igralištima za sve uzraste i cela marketinška priča je onda zaokružena.

15402.jpg
Na talasu pragmatičnog političkog promišljanja u njegovo vreme nazidan je Novi Beograd u nizini, a po brdima sa druge strane reke, Mirijevskom, Banovom, Julinom i još nekim drugim, iznikoše savremena naselja u slavu pobednika i nenastanjenih radnika i pripadnika poštene inteligencije i ta izgradnja je bila u maniru autentične moderne. Mnogim ponavljanjem stereotipnih reči o tadanjem društvenom miljeu uvrežilo se mišljenje, a važi i danas, da u političkoj sferi nije bilo dovoljne slobode (sic!), građani su bili uskraćeni za mogućnost glasnog iskazivanja drugačijeg mišljenja, osim ako se nisu pomirili sa tim da će biti sankcionisani. Izuzetak koji potvrđuje pravilo se desio u urbanizmu i arhitekturi gde su arhitekti jedno vreme imali pravo (ili im je dodeljeno da bi sve brže išlo) da misle bez preteranog ograničenja i to što su smislili realizovano je, o trošku države i to delo beše zaista evropski napredno i u trendu.   

Jugoslavija je tada bila uključena u svetski dijalog o urbanizmu i arhitekturi, granice nisu bile prepreka jer su crteži ovdašnjih arhitekata, ne samo Beogradskih već i onih iz drugih gradova sve do Triglava, bili lepo viđeni diljem Evrope ali i Afrike i po nekim delovima Azije. Komunikacija arhitekata unutar Juge i sa onima iz sveta je pomagala da se kvalitet njihovog dela uvećava i tako je bilo sve dok vladaoci, uglavnom izmileli ispod Drugovog šinjela,  posle njegovog otiskivanja u istoriju, nisu odlučili da to sve treba drugačije jer se dotadanjim, otvorenim delanjem bez granica gubio nacionalni predznak. Arhitektura je osvanula kao žrtva opšte namere da se zajednička prošlost reviduje i podeli na nacionalne enklave uglavnom po naglasku, narečiju ili verskom opredeljenju, državice su nicale a arhitekti su prestali da zagledaju crteže preko granica. Gordili su se da imaju šansu da konačno budu najbolji u svom maleckom vilajetu. Onda je nastala kriza, nije bilo para, smanjena je izgradnja a time i dodatno umanjena mogućnosti za istraživanje novih formi na arhiitektovom stolu.

U Njegovo vreme postojala je kompeticija između arhitekata od Ohrida do Bleda što je bio poseban potsticaj za ubzanje arhitektonskog adrenalina, što je uticalo i na dobar rezultat. Posle je u težnji da se afirmišu posebne nacionalne vrednosti, pa i u arhitekturi, umanjena takmičarska teritorija, adrenalin potrošen na druge nekreativne stvari, i sve je počelo da opada kao isluženo lišće u jesen, ono malo preostale produkcije ušlo je u prepisivačke vode onog što se u svetu smatra aktuelnim arhitektonskim vrednostima. 

Moguće je razmišljati o Drugu kao diktatoru ali za ovu priliku samo u odnosu na gradograditeljstvo i arhitekturu i upoređivati ga sa sličnim pojavama u okruženju. Bilo je i drugih glavnih i jedinih sinova naroda i  očeva nacija na planeti, onih u koje se narod kleo, ako baš i nije, ipak ih je sledio ćutke, uz kletve u mislima. U toj poziciji izabrani sinovi naroda i očevi nacija su kreirali, pored svega drugog i način mišljenja o urbanom ambijentu i određivali kako će arhitektonske tvorevine izgledati i tom porivu nisu nikako odolevali. Staljin je uklonio i smestio u Sibir konstruktiviste i ukinuo njihovu ideju, mada je posle Evropa iskoristila upravo tu ideju da etablira modernu u arhitekturi i pomeri se ka nečem zaista novom; umesto konstruktivizma i nove estetike, vratio se hazjanin na kvazi klasiku, nikad goru, još dodatno umanjenu za kreativnost široke ruske duše koju je takođe stavio pod kontrolu i tako je to trajalo sve do perestrojke; posledice su neizbrisivo ostale, ubeležene u ruske mentalne i urbane matrice. Drugi su takođe insistirali uvek na nekoj vrsti ili obliku kvazi klasike – Musolini sa Novim Rimom, pa ni Hitler uz pomoć Špera nije izmakao izazovu, sve sa ciljem koji je svima njima bio svojstven, a to je da se ovekoveče klasikom ili nečim što na nju podseća i pokažu da su oni tu oduvek i da su trajali i pre nego su postali jedini i najvažniji i beskrajno voljeni od naroda. Snažan primer korišćenja arhitekture kao „advertajzing“ sredstva, ali to nije ništa novo, počelo je još sa piramidama kraj Nila. 

15404.jpg
Drug je to radio nešto drugačije: stimulisao je novotarije u arhitekturi (ili je imao preča posla, u nedostatku vremena nije obraćao pažnju te mu se arhitektonsko stvaralaštvo možda izmaklo pažnji), stimulisao je javne urbanističke i arhitektonske konkurse gde se moglo slobodno izreći mišljenje o budućoj urbanoj matrici za razliku od nekih drugih aktivnosti koje su bile pod strogom kontrolom propisanih normi, naravno nedemokratskih. Pragmatično je prihvatao ideje moderne iako su bile obojene nijansama sa kapitalističkog Zapada, tako se dogodilo da je Beogradska arhitektura u to vreme bila prestižna i prepoznatljiva kao napredna i moderna na karti Evrope. Pre svega po količini izgradnje, arhitekti su imali prilike da vežbaju i da gradnjom proveravaju vrednost svojih ideja, a osim toga, niko ih nije sprečavao da maštaju i crtaju ili precrtavaju. Ako je i bio diktator i naneo, kako kažu, mnoga zla ljudima i narodima, arhitekturi nije smetao, naprotiv, imala je prilike da se množi i razvija, gradilo se u to vreme, a rezultat je i danas veoma vidljiv.

Ucrtana je tada nova urbana matrica koja i danas postoji i u kojoj se razvija i raste grad. Većina savremenih urbanističkih planova, pripreme za neki budući grad na Ušću dvadeset prvog ili nekog sledećeg veka, niču iz ustanovljene matrice još u Njegovo vreme uz neophodno i, pre svega, lukrativno dopunjavanje, korišćenje i rabljenje ostavštine. Naravno, dalja elaboracija teme može da ostavi utisak nedobronamernosti prema prilježnim savremenicima a ne misli se samo na arhitekte jer su tu vremensku čorbu svi zakuvavali. Ipak, ma koliko postoji dobre volje i pohvala naporima pojedinačnih pregalaca u arhitekturalnom i urbanističkom iskazivanju i traženju odgovora na savremene potrebe, ne može se odoleti a da se ne pomenu divlje nastala naselja, prepoznatljiva na globalnom gradskom planu kao dominantni znak, neopozivo obeležije dometa i doprinosa ovovremenske epohe, ma kako se to guralo pod ponjavu.    

15405.jpg
U svakom slučaju, od gradske matrice izgrađene u Njegovo vreme nije se odstupilo. Vremena su se promenila, socijalnu državu su zamenili investitori sa nešto drugačijim namerama. Država više taj teret nije mogla sama da prti i ustuknula je na mesto koje joj i pripada, da ustupa zemljište i kapitalizuje ostavštinu. Ipak, veliki deo gradske matrice po kojoj se hoda i gde se grad događa ostao je odonda, bez obzira na dogradnje i pogušćavanje urbanog tkiva korišćenjem i rabljenjem infrastukture koja je još onda izgrađena i priču o novim vizijama koje samo što nisu ugledale sunčevo svetlo, ona i dalje dominira.

 

 P.S. U današnje vreme, posrnuli entuzijazam pritisnut krizom naterao je državu da se opet umeša i pokuša da, drugo nisu mogli da se sete, u život vrati model građenja iz Njegovog vremena. Na vojnom kompleksu na Voždovcu, u Beogradu gradi veliko naselje kao nekada što se činilo, ali za razliku od onog što beše to je uradjeno bez javnog urbanističkog i arhitektonskog konkursa a bila je prilika da se promisli o urbanoj matrici potrebnoj savremenim ljudima. Prilika je propuštena i gradi se stereotip davno prevaziđen. Čini se da je, tom prilikom, u brzini pogrešno protumačen stav o tome šta se sme slobodno smišljati, propisane norme iz onog, Njegovog vremena su revidovane i proširene na urbanizam i arhitekturu. 

Dalje

Opet o Generalštabu

Ministar odbrane je rekao da će na leto ove godine da se uklanjaju ruševine sa zgrade Generalštaba uz saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture i to radi bezbednosti građana i zaposlenih (?) a posle će da se vidi šta će sa ostatkom zdanja koje je zaštićeno kao spomenik kulture … ponavljam tekst o Generalštabu iz 2009 i 2011 godine tek da podesetim …

generalstab-sl-01.jpg

Deset godina (sada već šesnaest)  je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrade Generalštaba u Nemanjinoj ulici u Beogradu 1999. godine; u noći između sedmog i osmog maja bacili su bombe i ozbiljno ranili zdanje. I od tada arhitektura čeka da joj neko izvida rane i vrati je u gradsku vrevu.

Zgradu je projektovao arhitekta Nikola Dobrović i po njegovim nacrtima sazidana je i useljena 1965. godine. Otada je svojim likom obogaćivala Beograd i obeležavala metropolu, bila je znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske ulice. U najboljoj tradicji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljala je ogroman iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora, jer je kompleks Generalštaba sa obe strane Nemanjine ulice bio i jeste jedno od najznačajnijih dela jugoslovenske arhitekture u Srbiji, ali i sada, urušena i zapostavljena, zrači istu energiju jer takve vrednosti u svom trajanju ne poznaju vremensku dimenziju. Zdanje je obeležilo epohu, i arhitekta Dobrović je postavio referentnu vrednost koja je postala vrednosni sud za stvaranje arhitekata decenijama posle tog događaja. Čak i sada, urušena i ranjena, dominira u gradskom pejsažu i kazuje poruku o arhitekturi neosporne vrednosti koju ni nasilnički čin niti proteklo vreme nisu umanjili.

Od te majske noći poslednje godine prošlog veka traju polemike o tome da li zgrade treba srušiti i zidati neke druge, ili ih treba očuvati i rekonstruisati. I kako to uraditi, odakle namaći potreban novac, da li je prodati ili ostaviti u vlasništvu države? Svi pozvani i nepozvani iskazivali su svoje mišljenje i, naravno, ništa se nije dogodilo, kao da je neki mudri nevidljivi duh, uprkos brzopletim i nedorečenim namerama ovozemaljskih službenika i dužnosnika, sprečavao da se, možda, nanese nepopravljiva šteta ne samo zdanju Generalštaba već i kulturi naroda u kojoj ono zauzima uzorno i zaluženo mesto. Zgrada Generalštaba je čekala svoj usud, napuštena i zapostavljena iza metalne ograde sa grafitima, a građani su u prolazu bacali oko i bivali gnevni što im ruševina kvari ugođaj po sunčanom danu, ili su mislili sve najgore o bacačima bombi. Državni službenici su takođe, po službenoj dužnosti, pogledali na zgradu i smišljali da je prodaju na pijaci nekretnina (i umalo se to nije dogodilo), ne bi li se srušila i na tom mestu, prestižnoj gradskoj lokaciji, izidala neka druga, lepša i starija i sa više metara kvadrtanih, a država dobila neki novac za svoje potrebe i oslobodila se brige o ranjenom zdanju.

Zahvaljujući inicijativi jednog građanina, arhitekte naravno, a potom i probuđenih nadležnih institucija koje se bave zaštitom istorije arhitekture, država je 2005. godine donela odluku da kompleks zgrada Generalštaba uvrsti u nacionalnu kulturnu baštinu i zaštiti kao kulturno dobro. Zdanje je tako istrgnuto iz ruku komercijalno nastrojenih državnih službenika jer odluka o zaštiti je zahtevala da se lik zdanja, fasada i lice moraju vratiti u prvobitno, autentično stanje kako ga je arhitekta Nikola Dobrović osmislio. Unutrašnjost zgrade, pa i namena, mogu se menjati. Na pijaci nekretnina to nije prihvaćeno sa odobravanjem, verovatno zato što cena obnove i rekonstrukcije prevazilazi okvir u kojem kupac, vlasnik kapitala, može naći prostora za ostvarenje svog profita.

U nedostatku drugačije vizije osim prodaje zdanja na pijaci (a izgleda da uopšte nisu ni pokušali da se sete nečeg drugog), državna institucija na koju je zdanje uknjiženo i dalje insistira na prodaji i traži da se zaštita kulturnog dobra ukine, jer zdanje sa „teretom” zaštite, navodno, gubi na tržištu trideset posto vrednosti koju bi inače imalo ako bi njen tretman bio slobodan i prepušten volji i želji kupca nekretnine i zemljišta istovremeno.

Ministarstvo odbrane, koje je korisnik zdanja Generalštaba, izjavljuje da nema novca za obnovu, poseduje nekretninu koja nije u funkciji i koja mu izgleda nije potrebna pa želi njenom prodajom da reši mnoge druge probleme, što je prihvatljiv i razumljiv razlog. Ministrastvo je državna institucija pa kad ono nije u moći da zdanje uredi, država, posebno kada se radi o vrhunskom delu nacionalne kulturne baštine, treba da preuzme brigu o zdanju i u okviru državnog budžeta stvori stavku sa dovoljno para (javnih para kojima država raspolaže u ime građana koji su te pare stvorili … ) namenjenih rekonstrukciji Generalštaba. Treba država da rekonstruiše i obnovi zdanje čiji je vlasnik u ime svih građana, jer ozbiljna država ne prodaje narodno kulturno blago na pijaci. Posle obnove moguće je zdanje nameniti javnom dobru, kulturi, umetnosti, univerzitetu, moguće je čak i jednu polovinu iznajmljivati na tržištu i od toga izdržavati deo na drugoj strani Nemanjine ulice gde su javni i nekomercijalni sadržaji. Čini se da to nije tako komplikovano i da je sasvim dostižno i održivo.

Dalje