Prokop protiv Glavne železničke stanice i Beograda

Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak i preko velikih brda i voda. Sa svih strana dopiru koloseci, svi dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih tada ne postoji prepreka i obogaćuju primaoca. Zato su železničke stanice u gradovima važne, oko njih se dešavaju mnoga zbivanja, gradska vreva je bogatija, brža i bučnija nego na drugim mestima, upravo zbog poruka, učestalih poruka, koje donose i odnose vozovi.

U Beogradu ima nekoliko železničkih stanica, najpoznatija je stara, Glavna, izgrađena 1885 godine u dnu Nemanjine ulice sa trgom ispred što dolikuje i pripada takvoj stanici, zatim Dunav stanica, pa kraljevska u Topčideru. Posle je napravljena ali ne do kraja izgrađena ona na Novom Beogradu i onda sledi Prokop, započeta pre pola veka kod Hajd parka, sa druge strane autoputa i uz mostarsku petlju i o njoj se sada najviše govori kao budućoj glavnoj, mada ona nije gotova i deluje više kao gradilište u pokušaju a ne mesto gde Beograd treba da komunicira sa samim sobom, onima okolo i svetom i da sa svima izmenjuje ideje i poruke. Dalje

Beograd će biti lepši i stariji …

Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da narod udahne vazduh a ona opstane ali zajednička je bila i imovina koju je država uzaptila i preuzela brigu na svoja pleća ne bi li oslobodila radničku klasu i poštenu inteligenciju opterećenja posedovanja. Posle koju deceniju i nije bilo baš tako, promenilo se stanje i pogledi na društveno uređenja ali i na poziciju ljudi, dobro, naroda. Otuđilo se sve pomalo i nije bilo sasvim jasno baš kako to biva oko te svojine i ko se o čemu stara, na primer: plac je društveni i državni kao zajednička svojima naroda a kuća na placu je privatna i vlasnik njom upravlja. Tako i sa fabrikama, fabrika je društvena svojina a radnici i ostali zaposleni samoupravljaju, odlučuju, jer je to formalno njihovo ali prednosti svojine i ne osećaju i ne koriste baš. I onda se otišlo i dalje u napredovanju ka blagostanju viđenom na zapadnoj strani i sve do sada a koje nas zateče posle komunizma, socijalizma i kvazi demokratije kapitalističke provicijencije. Dakle, behu razna vremena a dva su za pamćenje, jedno, ono prvo beše i ode u istoriju obeleženo i zapamćeno kod nekih po dobru a neki i nisu baš bili nežni kada su o tome govorili a drugo vreme se događa sada, kapitalizam u početnoj fazi bez onih pravila koja uobičajeno važe za tu formu i koja će biti svakako u kasnijoj fazi do koje još nije dosegnuto. Dalje

Ulica Rajićeva na Salonu arhitekture 2018 u Beogradu

Vest je od prošlog meseca: Nagradu za arhitekturu na Salonu arhitekture ove godine dobio je objekat hotela i tržnog centra nazvan po ulici Rajićevoj koja tu beše a sada je izbrisana i stavljena u urbanu arhivu. Metalno zdanje je izgrađeno u bloku između ulica Knez Mihailove, Pariske, Uzun Mirkove i Kralja Petra obeležavajući svaku od njih svojim prisustvom. Autori su arhitekti akademik Milan Lojanica i profesor Vladimir Lojanica. U žiriju koji je salonsku nagradu dodelio su Ružica Bogdanović i Snežana Ristić, druge članove poimenice ne znam. Dalje

Divlja gradnja jeste grad …

Divlji graditelji nisu posebni ljubitelji zidanja ali su bili prinuđeni na takovo delovanje jer ih je država ostavila na cedilu. Počelo je davno, to građenje bez dozvola, bez komplikovane i opterećujuće a i skupog pribavljanja svakojake papirologije, uzurpacijom tla i preparcelisanjem njiva u dvorišta. Hrabra je to bila odluka graditelja da se u akciju krene, doći do parcele za gradnju svog doma, putem koji je država odredila nije bilo moguće jer je zaboravila da u gradske planove uvrsti zone gde bi se individualne kuće gradile po meri potrebitih kojih je zaista bilo veoma mnogo, pa onda procedure, trebale su i neke pare koje namereni graditelji nisu imali u dovoljnoj količini i onda su oni uzeli stvar u svoje ruke. Kupovali su njive na obodu grada i zidali, malo po malo, zid po zid, useljavali se u podrume a preseljavali se u prizemlje kad bi ga izgradili zavisno od para kojima su raspolagali. Bila je to borba za opstanak, državu to nije posebno ili bar dovoljno interesovalo, naprotiv, napravila je neke zakone i pravila koja su graditelje ometali i svrstavali ih u nepodobne i narušioce društvenog sistema, čak i kao učinitelje krivičnog dela. Infrastrukturu i ulice su sami pravili, takođe na divlje, a onda, kada su neki izbori nailazili država bi im izgradila malo kanalizacije ili dovela žice za struju, stavila malo asfalta, ali ih i dalje nije priznavala. Ta dvoličnost traje i dalje, čak su i doneti kvazi propisi koji navodno olakšavaju legalizovanje zgrada zidanih bez dozvola što nije u praksi pokazalo neki rezultat ali divlje građenje je i dalje rešenje za mnoge kojima je stanovanje potrebno. Dalje