Beograd će biti lepši i stariji …

Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da narod udahne vazduh a ona opstane ali zajednička je bila i imovina koju je država uzaptila i preuzela brigu na svoja pleća ne bi li oslobodila radničku klasu i poštenu inteligenciju opterećenja posedovanja. Posle koju deceniju i nije bilo baš tako, promenilo se stanje i pogledi na društveno uređenja ali i na poziciju ljudi, dobro, naroda. Otuđilo se sve pomalo i nije bilo sasvim jasno baš kako to biva oko te svojine i ko se o čemu stara, na primer: plac je društveni i državni kao zajednička svojima naroda a kuća na placu je privatna i vlasnik njom upravlja. Tako i sa fabrikama, fabrika je društvena svojina a radnici i ostali zaposleni samoupravljaju, odlučuju, jer je to formalno njihovo ali prednosti svojine i ne osećaju i ne koriste baš. I onda se otišlo i dalje u napredovanju ka blagostanju viđenom na zapadnoj strani i sve do sada a koje nas zateče posle komunizma, socijalizma i kvazi demokratije kapitalističke provicijencije. Dakle, behu razna vremena a dva su za pamćenje, jedno, ono prvo beše i ode u istoriju obeleženo i zapamćeno kod nekih po dobru a neki i nisu baš bili nežni kada su o tome govorili a drugo vreme se događa sada, kapitalizam u početnoj fazi bez onih pravila koja uobičajeno važe za tu formu i koja će biti svakako u kasnijoj fazi do koje još nije dosegnuto. Dalje