Splavovi uz obale Save i Dunava čine sliku Beograda prepoznatljivom; modernim jezikom se to zove brend, i trebalo bi da znači da kad se negde u svetu kaže Beograd, pomisli se najpre na splavove i noćni provod na plovilima, a kad se spomene splav, neizostavno se pomisli na Beograd. Možda je tako, sudeći po medijima koji ovu temu baš tako vide, a i po turistima koji od svega u Beogradu najviše zapamte splavove. To što je splav tekovina poslednje decenije dvadesetog veka i što Beograd postoji i traje od pre hiljadu godina, to u novoj informatičkoj eri i nije važno, sada je drugačiji način doživljaja grada. Iznošenje na glas i preporuka su presudni kako za Kalemegdan tako i za splavove. Ali nisu splavovi visoko pozicionirani u pamćenju grada samo zbog dobrog glasa koji ih bije, i oni su doprineli da tako bude a zatim i lokacija na koju se smestiše. Na međi vode i tla splavovi umanjuju razdaljinu između obala, uvode reke u gradsku matricu te one nisu više samo plovni putevi ili deo gradskog pejsaža, već su, kao aktivni učesnik, realno uvedene u gradski život. Stvoren je na obalama poseban ambijent, svojstven samo Beogradu, pa se može reći da su splavovi stasali u identifikacioni znak grada.
U mentalnoj mapi grada splavovi su deo urbaniteta i identiteta Beograda i taj iskaz je, čestom upotrebom, postao stereotip. Globalno gledano uz obale se odvija urbani događaj, nastao spontano u proteklih dvadesetak godina i sasvim van institunacionalno uobičajenih postupaka planiranja. Pogled na grad iz visine kazuje o postojanju niza plovila uz obale Save i Dunava, dobrodošlo kao sasvim neobičan i upečatljiv deo gradske slike ili kao poseban ambijent koji se nameće i neizostavan je gradski deo. U detalju, pojedinačno viđeni splavovi ne izgledaju dobro, njihov lik je izvan merila po kojima se ocenjuje vrednost arhitektonskog napora. Nemoguća je i uzaludna paralela između globalne slike splavova koji učestvuju u slici grada i pojedinačnih arhitektonskih tvorevina, svakog splava posebno. I tako u Beogradu imamo još jednu neobično artikulisanu situaciju gde jedan gradski deo sam sebe dovodi u nedoumicu. Jedinstveno je to da su splavovi, takvi kakvi su, u istom kadru sa Kalemegdanom i tvrđavom, sve zajedno u pejsažu ušća Save u Dunav.
Ipak, arhitektura splavova je autentična i sasvim artikulisana, nastala bez arhitekata, kao arte fact i kreacija njihovih vlasnika, koji su ih izgradili u skladu sa svojim doživljajem estetike, ne samo samog splava, već i gradske slike u koju su umetnuli svoju tvorevinu. Motiv je svakako izgradnja objekta koji će podržati delatnost vlasnika i koji treba izgledom da privuku posetioce, dizajn lika arte facta je, kažu, neobično važan za tu namenu i atraktivnost i vrednost ponude. Ako bi se ustvrdilo da su ti splavovi lošeg izgleda, da deluju odbijajuće ili prosto rečeno, da nisu lepi, (što jeste istina osim nekoliko časnih izuzetaka), i da će zbog toga poseta biti manja jer će izgled splava odbiti ljude – ta konstatacija je u sukobu sa realnošću. Poseta je ipak neobično velika, ljudi dolaze i očito im nije važno kako objekat u koji ulaze da provedu vreme i steknu novo iskustvo ili potvrde ranije stečeno, izgleda. To bi moglo biti i novo iskustvo u arhitekturi koje donekle narušava i menja uobičajene, naviknute vrednosne standarde. Važnije je, izgleda, kako ko vidi, tumači i kako doživljava okruženje pa i estetiku gradskog lika. Neće se naravno ovde izvlačiti zaključak da za Beograđane nije važan izgled objekta i da od toga ne zavisi u mnogome i broj obožavalaca i dolazaka. Ali, nije ni daleko od toga. Možda je jednostavnije reći da vlasnici i kreatori splavova i njihovi gosti jesu iz istog kulturnog miljea, da im je doživljaj prostora i njegove estetike istovetan i da oni tu nalaze svoju sredinu, okruženje u kojem se, jednostavno rečeno, dobro osećaju. Dakle, svi vole da je lepo ali govore o različitim lepotama.
To je, uostalom, priča o gradu u kom su nastala „divlja” naselja stvorena takođe naporom i inicijativom građana, van institucija, urbanističke i arhitektonske prakse. Stvaraju se naselja i ambijenti gde se ispoljava nepatvorena i iskonska želja i potreba pojedinih građana da stvaraju po svom ukusu i meri vrednosti, tu se dobro osećaju i to im je okruženje primereno i svojstveno. Logično je sada reći da je razlika u tome što su stambena naselja hermetični ambijenti samo za stanovnike-graditelje, a splavovi su ipak deo javnog prostora gde dolaze i drugi građani. Izgleda da i jedno i drugo priliči mnogim građanima i njihovom poimanju estetike, kulturnoj razini na kojoj doživljavaju okruženje, i preko lika splava ili naselja koje izgrade prikazuju u punom sjaju svoje viđenje sveta.
U Beogradu se naslućuje novi govor o građenju grada, i splav i „divlje” naselje su izvor tog novog rečnika, gde se neće trošiti previše reči o zdanju, njegovoj estetici i arhitektonici, već pre svega o mestu događaja gde forma i lik gradskog arte facta u dosadašnjem poimanju nisu presudni, ne samo od strane njihovih kreatora već i od građana koji to sve prihvataju kao sopstveno okruženje koje doživljavaju kao lepo i u kojem im je dobro. Da li klasično izgrađeni ambijenti u gradu, Trg Republike gde je Narodni muzej, Narodno pozorište i Dom štampe, ili urbane celine na Novom Beogradu, što je stvarano decenijama uz najveću brigu urbanista i arhitekata, na oči javnosti dobijaju savremenu alternativu, najavu paralelnog grada, koja se promoviše novogovorom i turbo folk mišljenjem, ali i pre svega masovnošću svog prisustva u Beogradu? Upravo zbog te masovnosti ostvarene u gradskoj matrici, moguće je da za neku deceniju novogovor postane sastavni i regularni deo rečnika odoborenog od lingvista, urbanista, arhitekata i građana, i najzad postane deo gradske kulture a za nadati se ne i sama gradska kultura.