Kad Beograđanin ili radoznali namernik hoda Beogradskim grebenom od mesta gde je začet grad, sa Kalemegdana, pa Knez Mihailovom, Terazijama, preko Slavije i stigne do vrha Vračara gde je izgrađen Hram Svetog Save tik pored Narodne biblioteke, onda može da kaže da je video lepo gradsko lice, gradsku žilu kucavicu, osovinu oko koje se svio Beograd i gde je zapisana gradska istorija. Dobro je da ne korača dalje, iza hrama, gde bi ga dočekalo drugo gradsko lice, sasvim različito, mada je i tu zatečen po neki zapis istoriski. Ima preko sto godina kako je započeta priča o gradnji hrama i osnovano društvo građana koje je nabavljalo zemlju, urađeni su posle arhitektonski konkursi i projekti, pregrmeo se tokom vremena jedan svetski rat, započeto je zatim zidanje hrama a onda drugi rat, opet svetski, pa se promenila kraljevina u republiku, prvo u federalnu pa u socijalostičku a posle je bila samo republika i hram je ipak nazidan, belim kamenom obložen, još samo da se oslika unutra. Svo vreme je sakupljan i novac za gradnju, davala država kad je imala, donatori, prilagali građani ponajviše.
Onda je pre neku godinu urađen i urbanistički plan za ceo kvart unaokolo, a ispred osvetljenog hrama napravljen je zeleni trg i fontana i novi parohijski dom i mala stara crkva je obnovljena i nove ulice okolo i parking za autobuse kad dođu namernici izdaleka da vide hram ili da se raduju Beogradu. Sve izgleda lepo i velegradski, odgovara značaju Beograda i hrama ali samo sa tri strane, sa lica i levo i desno je uređeno kako već priliči, osim onog iza hrama gde je ostao urbani krš i razne ovom mestu neprilične zgrade i barake i vulkanizer i bakaluk i kafić, sve nastalo u prošlo ali i ono bliže bezakono vreme. Istekao im rok trajanja ali prestale da važe i gradske dozvole da tu budu, na Vračaru iza hrama. Korisnici njihovi nisu baš skloni da se odatle sklone, već koristeći nesavršenost zakona i propisa ali i razumevanje vlasti, ne zna se baš čega i nerazumljivu naklonost i zaštitnički poriv opštinskih dužnosnika opstaju. Mogao bi neko zlonameran ili zajedljiv ili neobavešten da ustvrdi da su u Beogradu, čak i na tom mestu, važniji kafići i zanatluk od hrama i Narodne biblioteke.
Zato Porta hrama i okolna što je još važnije nisu završeni kao i nova ulica Bore Stankovića i pešački javni prostor oko nje sa drvoredima. Umesto toga sada se iza hrama mora kroz nezavršeno gradilište i stovarište raznog materijala, uglavnom kamena pripremljenog još onda za završetak započetog posla. Prolazi se uskom krivudavom ulicom kao u nekom zaseoku prigradskom što na momente može biti romantično i budi toplo sećanje na nekdanji Beograd. I onda priče o Beogradu budućnosti koji će sve zablesnuti svojom lepotom i čistotom i metroom i drugim šećerlemama koje će građani dobijati putem interneta i tv poruka dovode se u sumnju. Opet jedan posao nezavršen a započet uz veliku pompu, to je već etablirana i priznata nacionalna osobina ili obeležije. Mnogo para je utrošeno a grad ima loše mesto za gledanje. Ima se valjda važniji neki posao pa se na ovo mesto na Vračaru ne zagleda, a opštinski dužnosnici odahnuše jer ne moraju da se bave nekima čiji opstanak nije više moguć a i neki poen se sakupi kad ih se štiti.
Crkva je uvek, bar je tako kazano u nekim starim spisima, trebala da bude na međi između dobra i zla i da štiti one dobre a zlim da ulazuje kako to što misle i rade nije u redu, pa eto prilike da tu poruku i u životnoj praksi pokaže. Sada hram stoji ispred ružnog i nepriličnog urbanog krša i sprečava da pogled dotle dopre, može se videti samo jedno lice gradsko, ono uređeno i spremno za prikazivanje i koje emituje poruku dobrog a ono pozadi je skriveno. Putem hrama kao paravana, konačno ima crkva priliku da ispunjava zadatak, da bude na braniku između roze i crne strane sveta (nekada se to zvalo između „dobra” i „zla”) i da omogući narodu svom da stremi raju gledanjem samo u urbane roze tonove skladno udenute u zelenilo i vodu koja čilo i veselo poskakuje, ono crnilo iza leđa se ne vidi, pa i ne postoji.
Hram je tako, a nije bila namera, paravan za neprikladno, za nesposobnost u neumeće Beogradsko, ceo poduhvat doveden pri samom kraju ali još daleko od njega ipak pokazuje opstanak dva gradska lica. Da nije tako kako bi se znalo šta je dobro, moglo bi se bez toga biti neprekidno u užasnoj opasnosti da se pomisli da je život sav i svili i kadifi i da svi jedu samo kolače a to svakako umanjuje borbenost, snižava nivo adrenalina i čini ljude slabim i prijemčivim na ko zna kakve greške i možda ni sotoni neće u nekoj situaciji moći da se odupru. A Sodoma i Gomora samo gledaju i beleže.
To su sve ustvari imali na umu opštinski a i drugi, višeg ranga dužnosnici ovih par godina kada svoj posao nisu uradili, a oni neobavešteni ih rezile i neprilične opaske na njihov račun šalju nerazumevajući, jadni, pravi cilj nerada i nebavljenja, mesijanska uloga je u pitanju. Učinilo im se da opstajanje različitosti jedna drugoj u blizini, čini svet potpunim, svako, ma kog opredeljenja, tu može naći svoj sopstveni deo sveta a i demokratski zvuči. A kad se kritičari prosvetle i duh svoj oplemene pridužiće im se čista srca, a za gradska lica uvek spremna da skliznu u neku moralnu pošast ima leka. Biće sve to obećanjima ili saopštenjem ko je podoban ta lica da gleda a ko nije, privedeno gde treba.