Beograđanima je dato da prema revolucionarnoj mantri o slobodi, jednakosti i bratstvu, (posle je u francusku verziju dalekovido i svrsishodno ubačeno jedinstvo i ravnopravnost a izbačeni jednakost i sloboda), mogu verovati da među njima nema razlike. Poruka je suštinski značajna čak i u korigovanom izdanju, temelj je demokratije i bilo bi neoprostivo da je nema. Ipak, u poruci nema važnog obaveštenja da se uz ključne reči iz mantre koje duši svakog građanina prijaju, podrazumevaju i Obaveze koje, naravno, idu uz Prava kao dva oka u glavi. Posle je uočeno da ulicama Beograda često prolaze neki građani sa povezom na jednom oku. Kako se u urbanizmu i građenju grada građani nose sa Pravima i Obavezama vidi se po nazidanim kućama i obimnim naseljima bez dozvola sa raznim, naravno ubedljivim razlozima i objašnjenjima: izbeglice, na primer, pa grad nije obezbedio zemljište sa odgovarajućim urbanističkim planom, pa žurba jer kiša tek što nije, pa obest, pa nevaspitanje, pa čežnja za zaradom a ima uticaja i nedostatk urbane kulture.
Građani grade grad bez propisanih dozvola i neplaćenih taksi i naknade za zemljište od čega se gradi kanalizacija ili put. Posle se ti građani, sa povezom na oku, prisete da imaju svoja Prava i agresivno traže kanalizaciju i put iako nisu namirili i svoje Obaveze. Onda država, pokušavajući da se identifikuje sa građanima namiče takođe povez na oko jer uvek sledi neko glasanje, dobro je da se pribavi naklonost građana, započinje legalizaciju tražeći od nelegalaca mnogo manje para nego što je uzimano od onih koji su legalno gradili. Onda se ovi drugi osećaju namagarčeni i imaju mučnunu u stomaku i pitaju se: šta im bi da uz Prava prihvate i namire Obaveze.
To je stara priča, mnogo puta ispričana, već je svima dosadila i produkuje kao posedicu urušavanje principa ravnopravnosti i jednakosti građana (bratstvo i jedinstvo su privremeno i do daljnjeg u muzeju voštanih figura), što je važno za opstanak grada kao zajednice svih ljudi koji u njemu žive. Podrazumeva se poštovanje pravila bez izuzetaka i iznimaka, pa čak i kad su neki građani u nevolji ili im životne prilike ne idu na ruku. Tada bi država morala, a ne samo kad joj ustreba, da im priskoči u pomoć ali opet na osnovu pravila koja za takve situacije važe i ne narušavajući krunski princip istih aršina ne bi li se očuvala i sloboda, kako se već mantrom poručuje. Donoseći razna lex specijalis pravila, kao ova u vezi sa legalizacijom bez sagledavanja posledica i bez izlazne strategije, jer se žurilo da država ostavi dobar utisak, preskačući pritom i svoje Obaveze. Država je poslala poruku da je sve relativno, da Prava i Obaveze mogu biti u dve sfere i da njihovo zajedništvo zavisi od dnevnih potreba. .
Ravnopravnost građana uz jednakost i slobodu (kad se ponovo pridruže) jesu temelj opstanka grada koji se ljulja i razlabavljuje i sve odjednom postaje moguće kao u snu ili bajci gde država kao princ na belom konju spasava prelepu Snežanu koja u naručiju princa pomisli da je sve moguće i da će svi posle ići na more u romantične predele obasjane mesečinom. Oni će da odu u te virtuelne prostore iz snova, a ovde će ostati Kaluđerica, Busije, Plavi horizonti, Jajinci i drugi realni urbani arte fakti i građani u njima, ravnopravni i jednaki sa drugim građanima, koji se nisu setili da Prava i Obaveze razdvajaju već su ih uporno ujedinjavali. Udešeno je na planeti odvajkada, još kad je prva nesobina stvorena, da jednakost i ravnopravnost građana nije besplatna i dobrovoljna kategorija a o ceni odlučuju svi i ne od prilike do prilike. Opstanak zajednice građana u urbanom okruženju podrazumeva tu Obavezu uz zajedničku brigu o socijalnom i ekonomskom statusu građana, što je primereno humanoj i civilizovanoj drštvenoj zajednici.
Globalni cilj urbanog razvoja Beograda je da građani koji su predeo na ušću Save u Dunav odabrali za svoje stanište, imaju jednake mogućnosti za pristojno nastanjivanje i korišćenje Prava ali da cilj ne bi bio račun bez krčmara i građani treba da odgovore izvršavanjem svojih Obaveza. Raznoliko tumačenje Obaveza i Prava od strane države i građana, ima za posledicu razlistavanje građana na dve kategorije, prvog i drugog reda kako se to kolokvijalno kaže, to zaista ugrožava samu osnovu na kojoj je sazdana ideja o postojanju grada. Gradnja puta do cilja i stvaranju urbane matrice u građanskom smislu, put do grada koji građani podržavaju pre svega radi sopstvenog boljitka i u kome će uživati svoje slobode a bez Prava i Obaveza to nije moguće, je mukotrpan posao, podrazumeva obostrano odricanje, i države i građana. Ako tako ne bude, sve to krčenje šume za trasu puta i nabacivanje šljunka može da bude uzaludni trud a Snežana će biti odvedena na neko hladno mesto gde je izlazak sunca samo u obećanjima a ne zna se kad će …