Čudni su putevi ada Beogradskih, Ade Kalea je potonula, Ada Ciganlija se lagano izgrađuje, Veliko ratno ostrvo odoleva i čuva svoje ptice selice a Ada Huja posustaje, prepoznata je posle decenija zapostavljanja što je ipak bila nekakava zaštita i sada prolazi kroz krizu uvođenja u gradski život, preti joj značajna promena, uznemirena je neizvesnom budućnošću. Ada Huja je poluostrvo na Dunavu, nizvodno od Pančevačkog mosta, podno Višnjičke banje, ima i malo ostrvo tik uz vrh Ade, na ulazu u rukavac i to je sve zeleno, šuma odvajkada, samoniklo nastala, izdržala napadanje, krčenje i nekontrolisano postupanje sve do sada. Odavno je planirano i u planovima gde se obeležava urbana matrica zapisano da je Ada Huja zelena gradska površina, da možda bude alternativa Adi Ciganliji za ovaj deo grada, da se ne mora preko Beograda do rekreacije i uređenih gradskih plaža. Beše namera da se na Adi očuva vrednost autentične prirode i da eko sistem bude zaštićen a izgradnja svedena na objekte koji upravo tom cilju služe. Zeleno, zeleno, zeleno je proklamovano kao vrhovni cilj održivog grada i tako beše u planovima i znanju Beograđana sve do skora.
Ustvari, nije samo u ovo, sadašnje doba, Ada Huja bila predmet destukcije i umanjene zaštite, fabrika hartije se zapatila na ulazu u Adu u ono vreme kad je bila elektrifikacija i industrijalizacija i opstala je do sada a namera je da bude prekvalifikovana u sektor komercijale. Posle, kad elektrifikacija i industriljalizacija nije više bila krilatica doselila se do fabrike ali već na tlu Ade karting staza ne baš u skladu sa ekološkim principima ali kao doprinos novom nadolazećem dobu. Seča šume se događa neprekidno. Onda je počelo nekontrolisano nasipanje šutom i otpadom, Ada se deblja kao i građani koji jedu brzu, nezdravu hranu, rukavac se smanjuje, mesta za planiranu marinu sve je manje, pored donetog đubreta u rukavac se izliva gradska kanalizacija i otpadne vode pa onda ribe ugibaju, eko sistem te vode je poremećen.
Sve se to događalo uz mnoge reči dužnosnika da će se učiniti „sve što je u našoj moći” da se Ada zaštiti ali loše događanje traje i Ada Huji nije preostalo ništa drugo nego da sama o sebi vodi brigu uz pomoć prirode i za sada je uspela da ostane pod proređenom šumom i neizgrađena u očekivanju da se jednom dogodi ono što je u Generalnom planu Beograda zapisano. U svim Generalnim planovima pa i u onom iz 2003 godine poluostrvo je bilo zeleno, namenjeno rekreaciji i sportu, očuvanju i afirmaciji prirodno nastale sredine u skladu sa savremenim ekološkim principima, pre svega. U planovima je naglašeno da će duž obale Dunava od Ade Huje ka Pančevačkom mostu biti gradski kvart, deo gradskog centra, gradiće se novi most preko Dunava a onda bi zeleno poluostrvo dobilo puni smisao kao neophodni deo buduće urbane matrice. Nada u takav rasplet događanja oko Ada Huje je održavana u životu decenijama, ali je krajem 2009 godine Izmenom Generalnog plana namenjena drugačija budućnost Adi Huji. Predviđena je izgradnja u slavu komercijale i novog investicionog ciklusa umesto postojeće šume iz koje uostalom gradu neprekidno preti neka opasnost, to ne treba zanemarivati, u bajkama je već oipisano, treba se samo setiti kako je zli vuk u šumi presreo i prepao Crvenkapu i posle je pojeo zajedno sa babom.
Ipak, možda i nije eliminisanje šume i zelenila učinjeno namerno. Ada Huja je pocrvenela, verovatno, kada je urbanista nepažnjom i u stvaralačkoj groznici isprevrtao kantice sa bojama te je iscurela crvena boja prilikom crtanja plana i prelila se preko zelene a fleku je zametno brisati, te ostade u urbanističkom planu. Crvena boja na urbanističkom jeziku znači „komercijalne zone i gradski centri”; usput iz prevrnutih kantica na vrh Ade se izlila nežna plava boja što na istom jeziku znači „sport, sportski objekti i komplementarni sadržaji … „. Šta to može u praksi života da znači ko če da zna, možda hotel ili restoran ili kako je napisano motonautički centar, marina; zelenila više nema osim jedva primetno u uskom pojasu uz samu obalu. Autentična šuma koja je tu odvajkada je predviđena za uklanjanje, za definitivnu seču, do sada su je sekli kradom i nelegalno, sada je to planom regulisano i seča će biti regulisana, ozakonjena ne bi li se stvorio novi prostor za gradnju i investiranje. Javno zemljište namenjeno zelenilu je prometnuto u komercijalno a zaposednuće ga investitori ne bi li tu gradili.
Priča o zaštiti Ade Huje kao javnog gradskog zelenog ambijenta i činjenje dužnosnika po modelu „sve što je u našoj moći” je isflekanim planom prekrivena da ne bode oči i ne opominje na neispunjeno obećanje i neobavljenu dužnost. Srećom, boja iz prevrnutih kantica nije stigla do ostrva nizvodno od vrha Ade te mu je sačuvana zelena boja što je ipak neki znak da su ciljevi Generalnog plana evropski, beskrompromisno ekološki i po svaku cenu. Posebno se kao snažna potvrda osnovnom stavu, ekološkom, naglašava da je „Beograd u dosluhu sa prirodom” mada nije verovatno da je priroda prihvatila aljkavo ostavljanje fleka pogrešnih boja iz prevrnutih kantica po Ada Huji. Beograđani se mogu nadati da će tokom opšteg napredka koji sledi, ekonomskog, tehnološkog ali i najpotrebnijeg, civilizacijskog, biti izmišljen i stvoren deterdžent za čišćenje urbansitičkih planova i da će njegova promocija biti upravo na otklanjaju slučajno nastalih crvenih fleka na Ada Huji.