Gradska mapa i zbunjeni Praotac

01-manhetnPraotac je u ritualnom obilaženju planete ne bi li video šta su sledbenici učini sa onim što je on pre neki eon započeo, primetio da mu sposobnost u orijentaciji popušta. Čak i u gradovima, proširenim i uznapredovalim u međuvremenu koji ni svoje centre gde su začeti nisu štedeli i razvijali ih u skladu sa savremenim trendom investiranja po svaku cenu,. Gradovi koje je onomad, pre nepunih pola veka ritualno pohodio, otimali su se prepoznavanju, neke zgrade po kojima je hvatao korak ne bi li stigao gde je zamislio su nestale, nikle su nove njemu nepoznate a one, opstale, kojih se sećao utonule su među novotarije nadmeno ustrojene bez štovanja zatečenog. Ranije je mogao da se orijentiše i prepoznaje pojedine kvartove opažajući i pamteći upečaljive zgrade, ovog puta izgubljen a sklon preterivanju i uvećavanju problema sa kojima se susreće, morao je da pita prolaznike gde je on sada i kako da stigne na mesto gde je naumio, a oni su mu odgovarali gledajući ga sa ne malom zbunjenošću da ni oni baš ne znaju da opišu mesto i put ali su ga upućivali na imena stanica javnog prevoza ili po neku kafanu ili su mu ukazivali agresivne reklamne bilbrode navučene preko fasada. O kućama kao orijentirima nije bilo nekog pomena.

U mentalnoj mapi građana uočavanje i memorija urbane matrice stvara se na novi, iznuđeno drugačiji način, veoma različit od starovremenskog gde su značajne i izgledom prestižne zgrade jasno obeležene autentičnim identitetom i nikako slične jedna drugoj bile orijentiri i pokazatelji puteva. Posle, između dva hodanja Praoca istom stazom, dogodila su se razna nova zdanja u skaldu sa savremenim trendom u likovnosti i estetskom iskazivanju arhitekata gde je i pored svih napora da se načini zgrada sa sopstvenim licem ipak finale bilo u značajnoj sličnosti ostvarenja, ne po detalju već po izrazu, jeziku i rečima gde se različitost otežano uočava. Globalno gledano gradski milje je podlegao stereotipnom arhitekturalnom maniru uprkos pokušajima da se identitet zdanja obeleži pa i po cenu prokošenja zemljinoj teži ili namernom i neskladnom slaganju boja.

02-saborna-crkvaTom trendu odoleva još po neka u ranojoj epohi nazidana crkva, parlament, pozorište, zaboravljena zgrada davno zidana i opečaćenja kao kulturni spomenik, možda muzej, naravno i piramide ne treba zaboraviti, ali sve to utopljeno u gradski milje pretrpan novim stereotipnim formama, ne bivaju u novom gledanju grada dovoljno upečatljive da bi ih građani uvrstili u spisak orijentira. One su deo urbane mase, ne odašilju dovoljno glasnu poruku o svom prisustvu te ih nadvladavaju drugi elementi vremenom nastali u skladu sa nadošlom površnošću opstajanja u gradskom okruženju kao što su bilbordi, na primer. Praotac je ipak uvideo da pojedinačno gledano te novostvorene, trendovski upriličene zgrade jesu zaista dobro samerene i jesu lepe, moglo bi se reći da poseduju značajan stepen posebnosti, da obeležavaju vreme u kome su nastale, kao što je bilo sa njegovom pećinom, ipak, razumeo je da mnogo njih u prostoru grada, nabačene jedna pokraj druge u urbanu matricu potiru međusobno tu posebnost, zgrade deluju jednoobrazno u skladu sa ovladalim manirom, poruka im je identična i monotona, ističe i nameće agresivno težnju za prestižom i prepoznatljivošću. Kao i svaka preterana I prečesta upotreba poruke, upravo čini da se prepoznatljivost i identitet sele iz prostora autentičnosti u stereotipnu masu prelepe bezličnosti koja se ne može prepričati jer su atributi kojima su zgrade nakićene simbolima prestiža slični do neprepoznavanja.

Masovno i agresivno isticanje likovnosti, iznuđena potreba neprekidnom namerom da se identitet pokaze i istakne u odnosu na druge u okolini dobio je sasvim suprotan efekat, gradski ambijent je zasićen preteranom i prenaglašenom arhitektonikom, deluje kao masa u kojoj se jedinka otežano prepoznaje. Gradski reperi koji su Praocu pomagali da pronalazi svoje puteve u gradu bivaju utopljeni u masu zidanih entiteta i gube svoju ulogu koju su obavljali odvajkada. Iznuđeno kretanje građana po gradskoj matrici, koračanje spuštenog pogleda na stazu kojom se hoda je omeđeno svakodnevnicom, ograničeno od kuće do radnog mesta i natrag, ima po neko iskakanje do neke kafane ili marketa ali sužena gradska mapa, ograničena na iznuđeni dnevni itinirer ostaje u svesti kao jedini način da se obavi kretanje na mnogo puta pređenoj trasi. U dnevnoj predstavi gradskog života zgrade su postale kulise između kojih se ljudi kreću, od bilborda do bilborda. Praocu ne preostaje, ako ima nameru da svoj ritual održi i zadovolji svoju radoznalost, ništa osima da brzo uči I navikava se na novouspostavljeno gledanje grada i novi gradski jezik ne bi li svoju verziju mentalne mape prilagodio savremenom stereotipu. Inače vrteće se u krug.

Leave a Reply

Your email address will not be published.