New look Beogradski

stari-balkon-sa-kl-i-tanjiromKao što biva, mali i naoko nevažan čin pokrene planinu da ode nizbrdo pa tako beše i kada je Beograđanin šetao ulicom, mali psić na povodcu uz nogu i onda kišne kapi iz vedra neba, on se nije obradovao za razliku od psića koji je poskakivao radujući se novoj zabavnoj igri. Ne, nije iz oblaka već iz jednog creva, visećeg sa fasade, pljusnula je voda, mokra kao što i treba, od prirode joj dato. Pomalo ljut, pitao je onog sa sprata uz čiji prozor beše crevo zašto poliva prolaznike, da nije možda neki ritual posvećenja ili prosvetljavanja, krštenja ili novo praznično obeležije a onaj odozgo mu je odgovorio, bez izvinjenja, da pazi gde ide i ne gleda defetistički, nadole, samo u svoje noge jer njemu je gore, na spratu, vrućina, pa pogledaj na termometar, klima je tekovina savremene tehnologije i u sobi je veoma prijatno i sveže, posledice tehnološkog napredka treba i podneti, podeliti zadovoljstvo među građanima .

Tako je počelo, posle je Beograđanin zaista podigao pogled i počeo da primećuje zgrade uz Beogradske ulice kojima je hodao, čak i bez psića i otkrio da se tu gnjezdi arhitektonika gradska, te sasvim stare kuće čiji zidovi pamte kneževinu, pa klasične i kvazi klasične zgrade austrougarske, češke i ruske provinijencije, zatim mnoge iz vremena moderne, socrealizma čak, a onda i ova sadašnja sajber arhitektura u pokušaju. Primetio je da se sve te zgrade pomalo dosadne za gledanje, posebno kad se kraj njih mine nekoliko puta. Sve su uredno projektovane, modularno, mnogi detalji, bez obzira da li je u pitanju niz savremenih jednostavnih činjenica ili se radi o kićenju figurama i aplikacijama što je nekada bilo obavezno, ponavljaju se od sprata do sprata. Sve je nekako očekivano i deluje viđeno, čak se po nekad može zapitati da li u gradu i u tom sređenom nizu, svaka zgrada pojedinačno gubi kreativni naboj kojim ih je arhitekta obdario u začeću, kada su tako u masi jedna uz drugu sabijene i teško se probijaju u prvi plan ne bi li bile viđene. Taman je hteo da spusti pogled nizbrdo i gleda put kojim ide, kad je shvatio da nije bio dovoljno pažljiv jer je propustio da vidi i uoči različite dodatke na fasadama koji u masi zgrade nisu ranije predviđeni niti očekivani.

I video je da prvobitna, osnovna arhitektura grada biva obogaćena dinamičnom akcijom, prefinjeno, nenametljivo i nenaglašeno dopunjavana novom znakovitošću. Uredno i dosadno skockana arhitektura dobija nove atribute koji je primiču planetarnoj savremenosti ne samo arhitektonskoj, već i onoj važnijoj. Demokratskoj. Zgrada postaje Mesto gde građani mogu dokazivati, iskazivati svoje estetske svetonazore i domete, ali i nevaspitanje, ljubav ka kiču, nasilništvo, nerazumevanje zajedništva i javnog interesa i obaveza i prava koja iz toga proizilaze i bez čega grada i nema. I najzad, svoju potrebu da uređuju grad upravo po pitanju arhitektonike a da pritom na najjasniji mogući način ugrade u gradski milje svoje potrebe i iskažu ih u skladu sa svojim kulturnim modelom i dostignutom urbanom kulturom.

Posebno mu je bilo drago kada je video da su se Novom trendu priklonili, dokazujući svoju savremenost i sposobnost da budu uvek u skladu sa novim tendencijama i institucije državne i naučne i akademske i umetničke (od kojih se to i očekuje uostalom) a kojima je država poverila na korišćenje zaštićene objekte iz spiska kulturne baštine ili arhitektonske značajnosti. I te zgrade su obogaćene aditivima a time je uvođenje u savremeni način kreiranja grada sasvim učinjeno i vidi se da pokret ka novom nije samo od običnog naroda guran i promovisan. Oni građani na ulici kojima kaplje po glavi ne razumeju tu kreativnost i hod ka demokratizaciji umetničkog pa i arhitektonskog izraza onih koji klime postavljaju ali i okrugle antene, koloritni a la mode veš, dopunjavaju osnovnu neinventivnu boju fasade svojim doprinosom, različitim roletnama jednu uz drugu na istoj fasadi, iznajmljuju deo svoje fasade za reklamne bilborde, zastrakljuju terase sasvim nejednakim panoima afirmišući lični identitet u gradskom beskraju koji guši ličnost.

Beograđanin je živnuo, shvatio je da u njegovom gradu najzad ozbiljna promena, nastaje nova arhitektura, sasvim neviđena u svetu, istina ima nešto od toga u zabitima dalekog istoka ali to je na drugoj strani planete i ovde se za to ne zna te ovo može proći kao sasvim originalno. Razumeo je da ovde nastaje autentični, izrazito demoktarski (kad već ne može na drugde) čin nastajanja arhitektonskog arte facta oslobođenog urbanim i stručnim nasilništvom nametnutim gradskim pravilima a pod firmom zaštite javnog interesa i lika grada. Ostvaruje se davnašnja želja i misao demokratska da arhitektura nije namenjena samo eliti već je postala opšti iavni posao gde svi žitelji grada mogu upotrebiti ličnu kreativnost u ovaploćenju i zadovoljavanju svojih potreba, da je prošlo vreme kada se fasada tretirala kao zajedničko dobro vlasnika i svih građana što bi se moglo nazvati delom javnog dobra. Ponosan je bio jer u Beogradu nastaje new urban art, new look arhitektonski i još, grad počinje u evropskim okvirima (nije baš i šire) da se prepoznaje po klimama, antenama, prostrtom vešu i individualnom kolorističkom pristupu sopstvenog balkona ili pripadajućeg prisvojenog dela fasade, to je znak, brend i zaptavo znak neponovljive i sasvim autentične gradske identifikacije.

Grad i država uglavnom ćute, donose neke propise i pravila koja se ne primenjuju, nemušto se izjašnjavaju povišenim tonom da će oni samo ako se to nastavi da reaguju o pišu prijave, kažnjavaće, ali ništa ozbiljno ne čine po tom pitanju jer imaju važnija posla, tolike ulice treba asfaltirati, izboriti se za glasove a kako neko da glasa za vlast koja mu je zabranila da bude kreativan i da uređuje okolo kako mu je zgodno i kako mu individualitet nalaže. Onda su građani, kreatori demokratski nastojeni razumeli da imaju podršku vlasti za svoje nasilničko delanje diljem grada i Beograđanin je shvatio da je došlo novo vreme koje će doneti i nove običaje a mokre glave nisu tada toliko važne..

Leave a Reply

Your email address will not be published.