Beograd ima Pobednika

Beograd ima kip Pobednika koji stoji na stubu na vrh Kalemegdana i drži pticu. Kažu da je to golub mira, ali deluje nekako nakostrešeno. Okrenut je ka Ratnom ostrvu i Evropi pa izgleda kao da ih je sve pobedio, ali i kao da brani grad od svega što mu je u vidnom polju.

Popeli su ga na veoma visok stub da vidi što dalje i zbog toga ne može da siđe i da ode na kafu, ne može da se opusti, i tako stalno napet može da izazove neku nevolju; da, na primer, bez razloga, usled svoje napetosti, izbode nekog nevinog dobronamernika koji prilazi Beogradu iz pravca u koji je neprekidno uperen pobednikov pogled, iz Evrope. A taj što dolazi mozda bi samo da vidi Beograd i da popije piće sa nekim lokalnim dobrim bićem.

Pobednik je u početku izgleda bio go, posle su mu stavili krpu na bedra jer obnaženi pobednik ne reprezentuje dovoljno ni nas, ni sve naše pobede, ni naše ničim izazvano uverenje da smo zaista nebeski pobednici. Sada je isuviše kasno za promene, a što se pobeda i našeg pobedničkog duha tiče, nekada je u istoriji i bivalo tako, ali se posle nešto pokvarilo pa nismo više baš takvi bili, no uverenje je ostalo. Činjenice u tom slučaju ne znače ništa.

Statua je postavljena kao znak pobedničkog Beograda, simbol zbira pobeda u svim bitkama odvajkada i kao opomena onima koji bi se drznuili da napadnu grad sa reka. Ovde je, naravno, reč samo o pobedama u ratovima, ali one pobede koje su izvojevali beograđani – slikari, pronalazači, sportisti, akademici, pesnici, reditelji, glumci, pozorišni ljudi ili đaci na takmičenjima iz matematike – ovde se ne računaju, i ma kako hrabri, umešni i talentovani ovi nabrojani bili, oni ostaju po strani, jer je grad izabrao da se prsi pred svetom ratnikom koji je, između ostalog, i polunag.

Šta bi se desilo kada bi zlotvori sa lošim namerama došli pobedniku iza leđa, iz pravca Topčiderske reke ili, na primer, Zvezdarske šume? On ima krut vrat, ne može da se osvrne, (a i kako bi to izgledalo da se pobednik osvrće i gleda pozadi), pa eto prilike za one zle da dođu u Beograd i da ga ojade.

Sa Pobednikom Beograd deluje gordo i dostojanstveno, ali i odbojno, kao da svima kaže da paze, jer ovde nema šale. Mada se u današnje vreme zaista može postaviti pitanje: koga naš Pobednik plaši i opominje? I pošto nema pravog odgovora, on gubi to svojstvo čuvara i predstraže i počinje da deluje kao pretnja. Tako se korist koju je možda nekada činio gradu, sada pretvara u stvarnu štetu.

Legitimno je i sasvim suprotno gledanje. Pobednik je možda pobedio nas, beograđane, pa je sam sebi podigao spomenik u to ime. To s jedne strane može izgledati dobro: biće opomena nama samima da se isto ne ponovi. Samo, izgleda da nije dovoljno veliki, ne vide ga iz svih delova grada, pa građani i dalje srljaju i gube bitke ne samo ratne,(izgubuti časno bitku nije sramota), ali gube i one druge, značajnije bitke, od kojih nam zavisi lepota života.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.