Beogradsko lice

Pre tri godine (aprila 2008 godine) objavio sam Beogradsko lice na ovom mestu, sada sam ga nanovo pročitao i dopao mi se, pa eto … opet ...

evropski-bgd1

Beograd je grad i ima svoje lice, ali ne jedno; mnoga lica čine to beogradsko, gradsko lice, i njih ima onoliko koliko je nas u njemu, i naravno da se sva ta lica međusobno razlikuju. Postoji ovde, među nama, i neka vradžbina odavnina, koja sva ta gradska lica ujedinjuje, ali ne tako da se pretvore u jedno, globalno lice, već da svako ostane posebno, pa kada neko sa strane dođe i vidi, odmah može da prepozna da se radi o Beogradu i Beograđaninu. Ujedinjujući lica grada i svih beograđana, ta vradžbina ima sposobnost da sačuva osobenost svakog od njih, ma kakva ona bila.

Ima Beograd i svoje tajno lice; niko do sada nije priznao da ga je video. Ipak, ono postoji u slučaju kada ga svako od nas vidi za sebe i u sebi, i veoma je važno da ga, kada ga vidi, sačuva za sebe ili za onoga koga voli.

Može se pomisliti da se ovde govori samo o licu grada sa razglednica, licu pored koga svakodnevno prolazimo i u kome smo, pa ga od čestog viđanja i gledanja više i ne primećujemo. Ako beograđanina iznenada upitate koje je boje fasada Narodnog pozorišta, može se desiti da se zbuni i da zbog toga bude neraspoložen. Zato je ovo priča o onom licu grada koje postoji unutra, u svakom građaninu ponaosob, koje je sasvim nematerijalno i koje se ne može opisati geometriskim slikama, dimenzijom ili bojom. U Beogradu je to lice sasvim drugačije nego u drugim gradovima. Prostori grada, ali i svaki detalj u njemu, imaju lice samo ako ih njime obdare beograđani. Zato ambijenti i zgrade, pa čak i travnjaci, menjaju svoje lice zavisno od toga ko ih posmatra i kakvog je raspoloženja posmatrač. Grad Beograd i sve što je u njemu, i zgrade i reke i drveće, imaju zapravo onoliko lica koliko je beograđana voljnih da ih gledaju. Ako ih niko ne gleda oni postaju bezlični i u stvari ne postoje.

Zato se lice Beograda neprekidno menja i nikada nije isto, zavisno i od godišnjih doba, atmosferskoh prilika, raspoloženja građana ali i svakog od njih pojedinačno. Promene su česte, sva ta lica koja jesu naša i stvarana od nas, čine i nas i grad lepim, osim kada neko nekome učini nešto nažao, nešto zapali, ili nekog povredi. Ta pojava, to lice nije često i svi trude da ga brzo zaborave. Ali, i to je jedno od lica Beograda i treba ga pohraniti u sećanju, makar kao opomenu.

Lepo lice Beograda je na Ušću sa Ratnim ostrvom, u smiraj dana, kad su sve boje biljaka i vode slične, i to lice je neponovljivo. Ali ako su beograđani tužni ili ljuti, ljubomorni ili ih obuzima neka mržnja, ni to lice više nije lepo, već deluje sasvim suprotno. Urbanisti, arhitekti, vajari, slikari, sadioci cveća u parkovima, čistači ulica, svi oni zapravo samo stvaraju okvir, prostore i predmete u njima, a pravo lice svemu tome daju sami beograđani. Kada kažu da je nešto ružno ili neprikladno, ili kada ih nervira neka boja, treba da se zapitaju kako se osećaju toga dana, pa ako se osećaju loše, bolje bi bilo da sutradan odu na to isto mesto i pogledaju tu istu boju – može im se tada učiniti prekrasna.

Leave a Reply

Your email address will not be published.