Šta to bi ispred crkve Sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu ? …

Ispred narečene crkve u porti, uz ogradu prema ulici Cara Dušana, nazidan je prizemni objekat pa je vidik na crkvu sa ulice skučen i preprečen upadljivim limenim krovom koji dominira vizurom. Lik crkvene porte je promenjen, zeleni prostor oko crkve je uništen, ambijent koji je decenijama obeležavao ovo gradsko mesto je degradiran, sada je tamo neka druga urbana priča sa sasvim drugačijim identitetom, koji više odgovara pijaci ili nekoj drugoj svetovnoj nameni. A sve to je bilo zaštićeno od strane jedne važne institucije koja je u gradu zadužena da čuva i štiti Beogradske arhitektonske i urbane vrednosti.

Na vratima crkve okačena je hartija u boji na kojoj piše da je novi objekat namenjen za kapelu za paljenje sveća i za prodavnicu, i da je time otpočela obnova crkve Aleksandra Nevskog. Ni manje pameti u ovom tekstu ni više bezobrazluka i osionosti pa ni pozivanje na duhovnu potrebu poštovanja Božije promisli to ne može umanjiti.

Pretpostavka je da je pop, nadležan za ovu parohiju, inicijator zidanja, i da je možda iz najboljih namera učinio to delo prenevši iz svog kraja način mišljenja i ponašanja i običaje gde je verovatno normalno da pop zida gde misli da je zgodno i da nikoga nizašta ne pita. On se ipak bavi božjim poslom, a građani tu imaju zadatak samo da poštuju njegovu misao i da daju prilog za zidanje ili za ono što im se već kaže. Pa ako ga niko ne opomene, ako ga ne posavetuje ili mu ne objasni gde se nalazi, nije ni čudo što se ponaša agresivno, što na drzak i osion način urušava lik Beograda.

Dve su mogućnosti u ovom slučaju: ako je objekat zidan bez potrebnih i obaveznih papira ili dozvola, (osim one koju je možda sam sebi dodelio nadležni pop), onda je on učinio krivično delo kažnjivo po zakonu sa maksimalno tri godine zatvora i rušenjem nazidane strahote. Trebalo bi, naravno, i da od institucije, valjda neke eparhije koja mu je nadređena, snosi određene konsekvence jer joj je ugrozio ugled.

Ako ipak ima dozvole (Urbanističke uslove od Sekretarijata za urbanizam, pa saglasnost na mesto i izgled objekta od Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, pa Odobrenje za izgradnju od opštine, pa Prijavu radova i sve što treba da bi se zidalo legalno), onda sve te institucije treba pitati kako su to izdale (ne samo papire i dozvole, već i grad) jer to nije ucrtano u Regulacioni ili bilo koji drugi plan, i šta im bi da to urade osim ako nisu ti službenici želeli da se umile Bogu da bi ih on, kada dođe vreme, olakšano i po ubrzanoj proceduri uputio u raj. To je duhovna strana stvari, ali ona svetovna je ipak vezana za zakon i urbanistički plan koji te institucije treba da štite, (a time štite grad i njegov integritet), a da u protivnom snose sankcije za nesavestan rad, za uništavanje vrednosti i za ruganje Beogradu.

Postoji verovatno i arhitekta koji je projektovao objekat i koji se izgleda zaigrao i u stvaralačkom zanosu preskočio profesionalnu etiku, umesto da je poručio naručiocu-popu da je to što namerava da zida neprihvatljivo, i da on odbija to da radi jer bi time ugrozio prostor i postojeću vrednost, i prekršio pravila profesionalne etike (ako on uopšte zna da tako nešto postoji )?

I tako je ponovo izbila jedna ružna akna na licu grada i u njegovoj mapi, u glavnoj ulici ispred crkve,u njenoj porti, nastala kao nedopustivi kompromis učesnika koji umesto da zaštite grad od agresije i brutalnosti jednog sasvim trgovačkog interesa, dopuštaju menjanje pravila građenja od strane nekog ko je došao u prestonicu i doneo sobom način iz drugog okruženja gde je to bilo sasvim moguće. Tako se i crkva pridružila mnogim graditeljima koji grad ne vide kao civilizovanu i građansku tvorevinu sa pisanim pravilima, ili, još važnije, sa nepisanim, i koji daju sebi za pravo da u gradsku mapu upisuju svoje viđenje i rešavaju svoje potrebe po cenu uništenja samog grada.

Decenijama čuvan i negovan ambijent oko crkve Aleksandra Nevskog je sasvim promenjen u najgorem smislu te reči. To se, naravno, može popraviti ukoliko se ta neprimerena tvorevina ukloni a ovaj čin bude što pre zaboravljen, ili pak upamćen kao uspeo čin odbrane Beograda, kao poruka da grad ima moć da opstane i da se ne predaje primitivizmu. Ako objekat ipak ostane, onda to može postati opasno pravilo, presedan na koji se mogu pozivati ljudi spremni na urušavanje vrednosti grada. Ako zaista ostane kako je – onda bar da im se kaže da je to primećeno i zabeleženo.

3 razmišljanja o “Šta to bi ispred crkve Sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu ? …

  1. Poštovani gospodine Bobiću,
    Da ste ikada ušli u pomenutu crkvu a ne samo da ste je posmatrali sa sigurne udaljenosti znali bi da su freske unutar crkve prekrivene slojem čađi od višegodišnjeg paljenja sveća. Jedino rešenje je bilo da se napravi objekat izvan crkve koji bi služio toj nameni a da se unutar crkve pristupi restauratorskim radovima. Složio bih se sa vama da je projekat pomenutog objekta više nego skandalozan ali ne vidim čemu toliki cinizam i ironija u ovom vašem pisaniju.
    Pozdrav sa Dorćola

  2. Poštovani, Naravno da znam za razloge izgradnje te skaradne i neumesno postavljene zgrade ispred crkve mada je to moglo da se uradi i na drugom mestu u povelikom dvorištu, odnosno u porti i gde bi manje ugrožavala vizuru na crkvu sa ulice. Pošto ste se izjasnili o pomenutom objektu rekavši da je skandalozan onda me veoma čudi da ne vidite čemu cinizam i ironija u tekstu. Mislim da sam u odnosu na učinjeno nedelo bio veoma umeren.
    Pozdrav

  3. Gospodin Bobić nikada nije ušao u spomenutu crkvu kao ni u jednu drugu pravoslavnu crkvu ako nije bilo u pitanju” reda radi” tzv. tradiocionalno kršenje ili venjčanje. G. Bobiću nije zameriti jer očigledno nije prisustvovao nijednoj liturgiji, ako jeste vreme mu je teklo sporo, minuti trajali kao sati, nervoza, osluškivanje svakog šuma, noge ne slušaju, bole, kičma puca od stajanja, strah. G. Bobić nikada nije uzeo blagosov sveštenika (ne popa!) i osetio ljubav Božju, nikada nije iskreno razgovarao sa vernicima (koje gleda kao sva deca komunističkog režima, kao nacionaliste i nenormalne), nikada nije gledao na pravoslavlje van administrativnih granica jedne države, jer one jednostano u pravoslavlju ne postoje, nikada nije pročitao duhovno štivo, citirao mudre starce naših vremena, nikada celivao mošti svetaca, nikada nije postio, pokajao se za svoje grehe, ispovedao, molio, nikada nije osudio prethodni režim za učinjena dela. G. Bobiću ne treba zameriti na dozi mržnje koja mu razjeda dušu, mržnju prema ljudima iz nekog drugog kraja, mržnju prema samome sebi jer ga je gordost oslepila, a srce mu okamenila. G. Bobić će istom jačinom kritikovati i izmeštanje autobuske stanice, renoviranje gradske pijace, prekopavanje gradskih ulica, nefunkcionisanje ulične rasvete, jer je to njemu sve isto, ne vidi on nikakvu razliku. U g. Bobiću ne stanuje Bog, njegova duša luta, ne pripada nikome pa ni njemu samom. G. Bobiću treba oprostiti, jer ne zna šta radi i ne zameriti mu na drskosti.
    P.S. Da li ste kršteni g. Bobiću?

Leave a Reply

Your email address will not be published.