Đorđe Bobić

Sve je realno, ne irealno niti virtuelno, realno, kao da se hoda ulicama tog grada.

Čežnja ljudska je da se bude kojekuda po planeti, posebno po gradovima što je često mnogima otežano pa se iznalaze različiti načini ne bi li se do željenih urbaniteta doprlo i, šta drugo nego da se u iznudici  late geografske karte ili gradskog plana za turise, tu nalaze odgovor i zadovoljenje. Drugi, koji mogu da učine situaciju prihvatljivu sebi i svojim putešestvenim namerama ka izazovima tajnovitih gradova pripremaju se za poduhvat, pre poletanja proučavaju iz mapa kao i oni prvi, okruženje gde će se naći kako bi svoju ljubopitljivost na budući doživljaj navikli. U oba slučaja, i jedni i drugi, mada sa veoma različitim porivima i sasvim udaljenim, čine isto, late se geografske karte, plana grada i bedekera. Gledanje plana nepoznatog i do tada neviđenog grada koji je bilo gde na planeti, istraživački je izazov, pretresanje sadašnjosti i proveravanje memorije grada, kad se već jednom locira uz mrdanje prstom po izohipsama, ukrsnicama putnih pravaca, znacima gde su zacrtani muzeji. To su opšta mesta, svi to nađu ali ima i upiranje na neke oku skrivene i za uho nečujne gradske tačke za koje se zna jer su o njima rekli oni što pre tamo bejahu ili je nekoć čuto u čaršijskoj priči, o tome u bedekeru nema ni reči, pa je postalo neodoljivi izazov i uzeto je zdravo za gotovo, postavljeno kao cilj za neupitno dosezanje. Videti, ne mora se viđeno razumeti ali oči upreti na tu fasadu iza koje se događalo toliko romantike, po neko trovanje i beskonačni nikada zabeleženi razgovori, je nametnuta ali prihvaćena obaveza. Ili posebno obeležen gradski trg gde je odigrana neka od revolucija, bio koncert bilo kakav, ali sa veoma čuvenim interpretatorom, dakle uvek je to neka od repriza, pitanje je važno za onog ko je prst i oko po karti raspustio. Onda, kad se fasada locira i smesti u mrežu obuhvatnicu, ide merenje odstojanja od ulaska u grad do apostrofiranog mesta, pa procenjivanje potrebnog vremena da se viđenje postigne a da se dalje hodanje i memorisanje grada ne ugrozi prevelikim investiranjem vremena u to prvo viđeno, događa se i beleženje na marginu da se ne zaboravi boja fasade i onog, izabranog trga u nepoznatom i beskrajno dalekom gradu a ipak sasvim približenog gorućom željom, da se dodirnuti može.

Veoma je različito gledanje geografskih karata i gradskih mapa od vremena kada se to radilo uz pomoć kompasa na magnet, sekstanta, lenjira sa različitim merama ne bi li se udaljenja, pravci i sameravanje odnosa veličina važnih za kartogledatelja udesili na pravi način i kako se ne bi lutalo po morima i gorama a u slučaju gradske matrice da se ne bi odlutalo na neku drugu stranu, u predgrađe umesto u centar, ali koje nije ništa ili ne mora biti ništa manje lepo, zabavno, poučno ili inspirativno. Tada se gledanje događalo po utvrđemoj proceduri gde su potezi bili unapred utvrđeni, ako se to ne prihvati lutanje će slediti a prvobitna namera neće biti dostignuta. Iako oskudno opremom i alatom, znanjem koje nije bilo osim empirijsko uspevalo je dosezanje do veoma udaljenih mesta širom planete, preko mora i iza visokih planina samo zato što su sledili proceduru. I tako bi sve do i skora, potom se sve promenilo nekako na brzinu, u skladu sa novonastalom tendencijom i manirom življenja koji određuju ritam, način ponašanja, odnose među građanima i modelira kulturni obrazac podanika, nije mimoišlo ni onog kartopotrošača uprtog prsta u neku mapu. Nova tehnologija koja je podastrla istraživaču internet, fotografiju, satelitske snimke u 3D, beskonačne mogućnosti Google pretraživača i onog sa Eath lutalicom ali dobro je se ovde zastane jer bi nabrajanje nemoguće velikog broja pomagala iz ove sfere sasvim utihnulo draž istraživanja jer bi se lični kreativni napor sveo na pritiskanje dugmića, Sve u svemu sve to nudi da svako u svakom trenutku bude doveden, ili da mu se dovede bilo koji deo planete u ekran i da se bilo ko nađe u situaciji da vidi sve, da bude bilo gde i bilo kad.

Vremenski preseci i slojevi gradske memorije, zapamćena događanja od kad je grad začeo svoje nastajanje, kad je poodmaklo i nagomilalo različite podatke, zapise, crtanije, tužne priče i ljubavne skakse, nazvano je istorija grada. Pošto su reči na kojima je kasnije sagrađena istorija, zabeležene u ulicama, na trgovima, zgradama i haustorima tog i ni jednog drugog grada, istorija je zato sasvim lična, posebna i neponovljiva, drugi gradovi čak i kad shvate da je ova istorija bolja od njihove ne mogu je preuzeti jer je trag sopstvenosti i korena, prvog otiska neizbrisiv. Beleži se i slaže istorija po događajima poput listova u knjizi, uredno paginirani, nepopravivo zakeralo bi reklo da je često menjana hartija i slog slova ali nisu razumeli napredovanje tehnologija te su u međuvremenu neke vrste papira prevaziđene, slovoslagači su se prihvatili savremenijih tehničkih dostignuća i začete su neke drugačije forme i likovi, ali svi listovi bez obzira na vreme kad izađoše iz virtuelne štamparije su složene pažljivom rukom knjigovesca koji jedini nije menjao tehnologiju svoje rabore i zanata i zahvaljujući tradicionalnoj metodi slaganja listova jedan za drugim ostadoše zabeleške da budu istorija. Vremenski slojevi se mogu neovisno posećivati, ovovremski da se vidi kako je to baš danas, tamo u dalekom gradu o kome se sanja i kome se teži, postoji u nekim veoma razvijenim i uznapredovalim mišljenjima i opcija da se zaviri u ono što će doći, u budućnost gradsku mada to nije sigurno jer se teško utvrđuje kada je zabeleženo ali je sigurno izmaštano od nekog preučenog ili možda tadašnjim ili sadašnjim životom nezadovoljnog građanina koji je to sasvim sigurno subjektivno i prema svojoj meri beležio. Može se zaći i u neke prošle eone, čak veoma daleke jer je sve u toj virtuelnoj elektronskoj katakombi vrlo pristupačno i blisko, tako blisko da, čini se, je to iskustvo iz ličnog bitisanja i da se to kartogledatelju dogodilo ....

Sve je realno, ne irealno niti virtuelno, realno, kao da se hoda ulicama tog grada.