Plovi šajka Dunavom i dok dlanom o dlan … eto je u Egejskom moru

kanalPre sto ili više godina, ustvari krajem devetnaestog veka, Igor Eugen Hrebeljanović – Lazarević sedi tako u Americi i jedno po podne pade mu na pamet da prokopa kanal od Dunava do Soluna kroz predele Moravske i Vardarske doline te naruči projekat u Beogradu. Posle je bilo još projektovanja istog kanala tokom proteklog veka u tri maha i onda je stalo sasvim, bili neki ratovi i bilo je drugih poslova, pruga Šamac – Sarajevo, autoput Bratstva i Jedinstva, industrijalizacija, kasnije demokratizacija i privatizacija i stvarno je bila gužva pa kanal nije bio na tapetu. Ali, pošto nada umire poslednja, eto, pre neki mesec u Beogradu čovek dužnosnik, ministar za prirodne resurse i još čega i naučnik obelodanio je javno narodu recidiv vizije o prokopavanju kanala i ne samo to, efikasan čovek poradio je na tome bez oklevanja i dogovorio sa Kineskom kompanijom da besplatno urade studiju izvodljivosti i isplativosti ovog poduhvata.

Naveo je, ali i ljudi koji su pristalice ove vizije, nekoliko prednosti koje prete Srbiji od ovog prokopavanja i to bi se mogli ukratko navesti kao sprečavanje suše, poplava, navodnjavanje poljoprivrednih obradivih površina, zaštitu oko 80.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, izgradnju pet do sedam hidroelektrana sa kapacitetom od 400 megavata, skraćivanje za oko 1.200 km puta od severa Evrope do Egejskog mora, izgradnju zaštitnih nasipa oko gradova i sela, neke luke (to je mesto gde pristaju brodovi za istovar ili utovar robe ali ima i turista), transport robe na širokom planu između kontinenata, priključivanje Srbije evropskom koridoru po šemi Rajna – Majna – Dunav – Egej, oživljavanje privrede u slivu kanala i još nekoliko stvari ali teško je popamtiti tolika dobra koja će se ovde dogoditi ako mu se san ispuni. Rekao je još da nema para ali će se o tome posle razgovarati, jedino sigurno je da neće biti novog zaduživanja i da će Srbija izgradnjom ovog vodotoka postati nezaobilazan faktor u evropskim komunikacijama. Da, rekao je još da će se razgovarati sa Makedoncima i Grcima i misli da oni neće oklevati da se prikljuće akciji.

Nije ni novi dan svanuo a pojaviše se oponenti koji su iskazali znatne rezerve prema narečenom recidivu vizije ili su čak veoma naoštreno navodili razloge zbog kojih bi ovu inicijativu trebalo staviti u fasciklu promašenih ideja. Da bi potkrepili svoje stavove navodili su da nema dovoljno vode za ovaj kanal dubok 2,50 metara, širok 90 metara i dug oko 650 kilometara, da će to izazvati nedostatak vode za piče u celom prostoru oko kanala, da je ideja prevaziđena i anahrona i da je krajem devetnaestog veka bila doborodošla ali sada za tim nema potrebe, kažu da ekonomski gledano stvar nije isplativa a osim toga održavanje kanala je veoma skupo, pa eto i onaj kanal Dunav – Tisa – Dunav je zapušten, da će ekološki red biti poremećen, da će se mnoga sela porušiti, njive potopiti a priroda izmeniti, da je isplatiljvije robu dovoziti do Trsta pa tu pretovarivati nego se mlatiti po Dunavu i kanalom kroz Moravsku i Vardarsku dolinu do Soluna koji je ionako slepo crevo, da Srbija nema dovoljno robe da napuni brodove pa bi oni plovili poluprazni, da je građevinski poduhvat veoma komplikovan i skup i naveli su cifru, onako od oka, od oko 15 milijardi eura, da ima veliki broj geografskih smetnji kao na primer Grdelička klisura gde i autoput jedva prolazi, mnoge denivelacije u morfologiji i tako dalje. Bilo je još nekih primedbi i zapažanja ali kao i u predhodnom slučaju kada je ministar nabrajao prednosti i ove neprednosti se teško pamte i nije moguće baš sve nabrojati.

Diskusija se rasplamsala oko kanala – žile kucavice srpske u budućnosti, ima dosta pisanog po štampi ali ni televizije ne zaostaju, argumenti se sučeljavaju, izgovaraju ih ljudi svih fela i svetonazora, inžinjeri, planeri, ekonomisti, ekolozi, političari, građanin se po neki pojavi, na blogovima takođe napominje se mogućnost protesta ratara iz sliva Morave. Uopšte, jako je zagrejana atmosfera tako da su izgradnja autoputa kroz Srbiju, onaj koridor 10, i obilaznica oko Beograda zapali u drugi plan a pitanje kako je moguće da posle deset i više godina taj posao nije završen iako košta više nego deset puta manje od nameravanog prokopavanja kanala a zbog čega bi nekome trebalo uši potegnuti i uvrnuti. Još jednom sjajna dosetka srpskih političara, kad si u problemu, izmisli novi, veliki problem , može i sasvim virtuelan i svi će se nalepiti i zaboraviti na predhodnu muku.

Naravno da je razgovor o velikim poduhvatima koji su u nameri dobar način i pametno je saslušati sve koji imaju nešto po tom pitanju da izreknu, ma šta, nešto će da opstane korisno i poučno za pregaoce. To zvuči sasvim demokratski i na liniji je evropejskog public participation modela bez čega ni u jednoj evropskoj zemlji ne bi mogao ni neki puteljak da se izgradi. Ovde je ipak malo drugačije zbog lokalne posebnosti i nebesnosti naroda kojima pripadaju i oni gorljivo uključeni u preganjanje oko narečene buduće žile kucavice u formi kanala.

Svoje misli o predloženoj viziji iskazuju ljudi, bilo oni za ili oni protiv, primenjujući odokativni metod, tarot model i ono sa izvlačenjem kraćeg palidrvca, improvizujući komentare i brojke o predlogu koji osim javno izrečene ideje o ideji ne sadrži ni jedan relevantan podatak za ocenjvanje. To ih sve zajedno ne sprečava da svoje reči plasiraju kao uverljive činjenice i podatke, da prejudiciraju odluke a sve to će možda biti dokazano ili opovrgnuto tek po izradi naručene studije.

Prilika za razgovor koji bi imao smisla bi bila oko predloga nekog urađenog idejnog projekta ili te studije izvodljivosti i isplativosti koju će Kunezi da sačine. Onda gledaš u planove, čitaš tekst, upoređuješ brojke, kao baviš se analizom, vidiš ako tamo piše šta će da bude sa ekologijom i njivama i naseobinama i koliko para treba i koliko će to da traje i ko će tuda da robu vozi i da li uopšte ima takvih. Onda pričaš i hvališ ili kudiš ili praviš neku sasvim drugu priču.

Dakle, možda je ova vizija zaista važna za državu pa bi mogla da bude kao neki srpski new deal za dugoročno vađenje ekonomije iz bule, zapošljavanje hiljada ljudi i sve što je već Ruzvelt učinio onomad. A možda je sve to samo jedna od priča koje s vremena na vreme dužnosnici puštaju u etar radi promocije svojih naprednih ideja, brige o državi i bez namere da se taj kanal uopšte prokopava. U oba slučaja sa obzirom na dimenziju namere i u jednom i drugom slučaju treba znati o čemu se govori ne bi li se posledice sagledale i izbeglo uvaljivanje zemlje u neku novu nevolju.

Bilo da se gradi, pa novo zaduživanje, godine trošenja para i energije u čemu prednjači ovaj narod hrabo srljajući u uvek nove i nepromišljene poduhvate, ili ako se odustane od ove namere bez jasnog razloga država može da bude oštećena jer je to možda i zaista neka osnova za srpski new deal a tako što ne bi bilo na odmet u ovom bedaku u kome se strefila.

Neodgovornost i kod jednih i kod drugih, i onih što imaju vizije pa ih prerano obelodane da uhvate priključak ali i onih koji kao eksperti na brzinu i metodom pola oka donose ocene, spuštaju ili dižu palac na osnovu svog utiska, neki možda i misle tom prilikom ali bez studije izvodljivosti nije ozbiljno o tome govoriti. Onda, da se sačeka to kinesko pismo … pa da pričamo!

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.