Kitajsli klavir, violina … a Beograd potom

01 klavir 400Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču očevidaca pronositi planetom i obezbediti tvorcima mesto u medijskom prostoru jer je on postao jedini merodavan za ocenu vrednosti, ma šta to značilo. Značenje i sadržaj u ovom slučaju i nisu bitni, prednost donosi priča o čudu u Huainanu. Budalasta igrarija postiže cilj, opravdana snagom kineske mašte i stvaralačkim zanosom i poletom arhitekte ali sve na osnovu slobode koju stvaraoci imaju, naravno zahvaljujući državi i partiji.

I Beograd ne zaostaje u ovoj utakmici. Motivi i ciljevi su isti kao u predhodnom, Kitajskom slučaju ali ne uz podršku države jer šta će ovde naprezanje oko arhitekture kad imamo turbo folk i farmere. Naprotiv, utakmica se igra samo zahvaljujući izvesnim građanima koji žele da obeleže svoje mesto, da budu uočeni i da pošalju poruku o svom postojanju u ovom gradu, iako su za njega čuli tek nedavno, zapravo od kad su u njega došli ili oni drugi koji su tu odavno ali su tek skoro „uspeli“. Nezadovoljni što se to ne primećuju na odgovarajući način preduzeli su energične radnje, koristeći arhitekturu da to i pokažu okolini. Tako nastaju nakazne zgrade, nedavno izgrađene, koje se diče nabildovanim fasadama prepunim ukasno obrađenim gipsom, pretencioznim kapijama, gipsanim labudovima, anđelima, svetcima sa i bez oreola, lavovima ili nekim drugim prestižnim formama bića iz mitologije i zoologije.

02 lavovi 01Tako nešto i svašta još izgrađeno nalazi se masovno u naseljima okolo grada ali napretkom te posebne klase sa sterotipnim nazivom „nouveaux riches“ izvestan broj zgrada ove provinijencije desio se u zoni Dedinja i Neimara, ima ih još kojekuda ali za pokazati primer jedan do dva arte facta je dovoljno. Tu su našli svoje mesto koristeći ranije stečeni prestiž ovih lokacija tragači za posebnošću, identitetom i samopotvrđivanjem, pa su načinili zgrade kvazi gospodske, imaju nešto od arhitekture zamkova na način kako ih neuki vide. Nisu više ni kič, jer kič je ozbiljna stvaralačka kategorija za koju bi bilo uvredljivo da se dedinjske bizarnosti u nju svrstaju.

Umetnička sloboda kazivanja i zapisivanja dozvoljava da se pravi ova paralela između Kineza i lokalnih arhetipova koji su umislili da se na brzinu može postati poseban koristeći forme za koje su čuli da prestiž znače, mada objašnjenje nisu odslušali do kraja. Sledili su stereotip nikao iz polupismenosti i tako ga i primenili, polupismeno. Jedan od proverenih načina za samoisticanje je da se izmisli svoj porodični grb koji izgleda kao da je stvoren u vreme cara Dušana, pa sledi poruka da su i oni sledbenici tog doba a drugi način je kvazi dvorac sa imenom domaćice iznad ulaza ostvaren sakatom arhitekturom.

Paralela je naravno nategnuta, jer razlika u kulturološkim naslagama i svesti je dramatično velika. Kinezi imaju prava da se poigravaju sa smislom odluke da se zgradi podari lik koncertnog klavira i staklene violine u formi ulaza, da tu traže sliku za poruku, vlast je ustvari muzika sama i zalaže se za prosperitet kulture, na primer. Da tako plasiraju sebe u prostor i da puste mašti na volju, poigraju se, jer iza njih stoje vekovi građenja u, za ono vreme, veoma naprednom kulturnom modelu. Arhitektonsko nasleđe kod njih nije samo forma, već i red vrednosti i istina o suštini građenja koju su dostigli još pre nekoliko vekova pa sada mogu sebi dopustiti povremeno opuštanje i igrariju.

Lokalni investitori u Beogradu, bez urbanog iskustva i svesti o tome gde su se zadesili, sa pobrkanim pojmovima o vremenu u kome im se sve to događa, o gradu malo znaju, ne uočavajući razliku između grada i svog izvornog ambijenta. Kulturološki nivo određuje im samo veličina posedovanog kapitala i prividna i prolazna moć da se drsko nametnu. Vođeni su samo željom za samopotvrđivanjem i očajničkom potrebom slanja poruke o sebi da su postali „nešto“, vođeni instinktom da budu drugo od onoga što su bili, nisu stigli ni do novoa da prepisuju kako treba, što su gazde sa Dedinja pre drugog svetskog rata jako dobro znale.

Usled toga, razlika između ova dva pristupa nije samo u formi koja se vidi, nije samo u tome što ona kineska, ma kako trivijalna i bukvalna bila, može biti zanimljiva atrakcija, dok ova čuda u Beogradu zaista nisu ništa do mentalna greška njihovih tvoraca, prema čemu će i oni sami ili njihovi potomci, kad im se jednom prosvetli kroz neko vreme, imati ozbiljnu rezervu i tvrdiće da to nisu oni smislili već loši arhitekti, što nije daleko od istine jer su ti arhitekti pristali da učestvuju u igri pomeranja vrednosti naniže.

I u jednom i drugom slučaju arhitekti su projektovali i klavir sa violinom i kvazi dvorce na Dedinju i okolo. Onaj u Kini je svoju ideju iskazao sasvim jasno, ubedio je odlučioce u vlasti da je predmet diskusije neobična forma bez pretenzije da bude model koji se sledi, pa je projekat prihvaćen i u zgradu investirana državna para i samim tim arhitekta postaje deo ukupnog kulturnog modela i ne narušava svoj integritet ali ni integritet struke.

Dok je ovaj lokalni, beogradski, podlegao skrojevićevskom prepisivačkom mentalitetu naručioca i prihvatio da mu služi bez rezerve i ograde, čime je ugrozio pre svega svoj lični integritet, a ponizio struku. Bez obzira što se uvek može kao opravdanje govoriti o duštvenom, duševnom i posebnom okruženju koje generalno posrće pa je i arhitekta neizbežno unutra, pritisnut potrebom da opstane na tržištu i nije imao snage da sledeći etiku profesije i odbije nezavidnu ulogu saučesnika a to je najmanje što je mogao da učini za arhitekturu.

 

2 razmišljanja o “Kitajsli klavir, violina … a Beograd potom

  1. Je cherche comment traduire en anglais – la citation d’Adrienne Maillet : “Les goûts ne se discutent pas. Mais ils se cultivent.”. –

    The meaning in english would be: there’s no accounting for taste, because, each one of us is different, and, that one doesn’t have to judge others…but, one could only try to cultivate ‘a desired taste’.

    Medjutim, nisam sigurna da bi objasnjenje te kineske, a i ponekih beogradskih zgrada, bilo prihvatljivo za tebe, iako si pominjao s vremena na vreme – arhitekturu – kao izras moci i statusa. U savremenoj globalnoj arhitekturi nema mnogo individualnosti, ali ima moci I statusa, tako da su primeri koje ti navodis mozda rezultat subversije protiv vladajuce arhitenktonske kulture poslednjih decenija … ili ne … ?

  2. Naravno o ukusima se ne raspravlja, svako ima pravo da mu se dopada ili ne mada to zvuči sasvim populistički i ja to ne volim. Ali tako funkcioniše u životu i onda se okolina kvari i natrpava koječim.

    I dalje mislim da arhitektura o kojoj govorim nastala upravo da bi investitor sebe pokazao kao sasvim posebnu ličnost i, nažalost, u skladu sa svojim svetonazorima i poimanjem estetike. Ima naravno i drugačijih pokušaja, kada je investitor civilizovan i sledi kulturni model ali takvi su u manjini. Oni podržavaju arhitektu da stvara nove forme i opet ću biti kritičan, i to čine da bi se ovekovečili ali to je bolje nego što čine oni koji nisu dovoljno čitali kada behu mali.

Leave a Reply

Your email address will not be published.