O Domu štampe na Trgu Republike … šta je sledeće?

DOM ŠTAMPE 01Nikada se ne treba opustiti u ovom gradu i pomisliti da se odmaklo ka nekoj uznapredovaloj fazi  urbane civilizacije. Jer, da bi se na tom putu napredovalo jedan važan uslov je čuvanje kulturnog nasleđa i briga o vrednostima stvorenih u proteklom vremenu, pre nego smo počeli koračanje unapred. Bilo je do skora pravilo da kretanje unapred izvire iz onog što je stvoreno pre polaska, da bude unapređenje i nastavak dela predhodnika. Tako je bilo odvajkada, sve do danas kada je ovladao lukrativni kriterij naručioca a kome su se pridružili i podržali ga arhitekte i po cenu stavljanja etike esnafa na stranu.

Ovog puta je tema Dom štampe na Trgu Republike čiji je autor Arhitekta Ratomir Bogojević, izgrađen 1961 godine po dobijenoj prvoj nagradi na konkursu iz 1957 godine. Ovom zdanju preti nasilje u skaldu sa turbo varijantom civilizacijskog modela koji je ovde, u Beogradu, na putu da prevlada.

Naime, vlasnik prostora na vrhu zdanja zamislio je da proširi postojeći gabarit na IX i X etažu i doda nove metre kvadratne, angažovao je arhitekte koji su nameru uvažili i na vrhu zgrade projektovali stakleni kubus, streotipnu formu sasvim stranu zdanju, menjajući mu pritom izvorni, autentični lik.

Dom štampe je projektovan pre pedeset godina i tada je svojim posebnim arhitektonskim izrazom i estetikom bio ispred vremena. Zdanje koje formira jednu stranu Trga Republike poseduje svoj jasno iskazani identitet a to nije izmenjeno ni posle pola veka. U tekstu povodom izložbe o delu Ratomira Bogojevića rečeno je:  “Majstorskim arhitektonskim tkanjem Rata Bogojević je približio jezik svog Doma štampe jeziku renesansnih palata Italije, njihovoj stamenosti i uverljivosti.”. Neobično jasna i tačna reč o zgradi koja je pomerila vrednosni sud o arhitekturi pre pola veka, a i danas je svedočanstvo upravo o tadanjem razumevanju civilizacijskog napredovanja.

Ta svojstva su očuvana, nepromenjena i do ovog vremena . Nepodeljeno mišljenje je, nepodeljeno što je u lokalnim uslovima nemoguća misija, da i danas Dom štampe predstavlja značajno delo savremene arhitekture, kome vrednost ne umanjuje proteklo vreme od njegovog nastanka što je odlika koju poseduju samo posebni i izuzetni objekti. Takvih u Beogradu nije mnogo pa je obaveza njihovog čuvanja i zaštite tim veća.

Dom štampe je zdanje konačno završeno još daleke 1961 godine, autentično arhitektonsko i pre svega umetničko delo. Arhitektonska forma i estetika zdanja je neupitna i formirana kao konačni autorov arhitektonski izraz. Delo tog formata i značaja u kulturi gradskog miljea ne treba da bude izmenjeno i bilo kakva intervencija bi ga bitno oštetila i umanjila vrednost koja reprezentuje vrednosti kulturnog modela Beograda. Dom štampe je znak i obeležje mesta, identifikacioni znak preko koga se centar grada prepoznaje i to je još jedan razlog zbog čega su bilo kakve izmene neprihvatljive.

Zbog svega toga zdanje Doma štampe treba da ostane u formi inicijalnog pojavljivanja od pre pola veka, bez promena kako bi svojstva koja ga svrstavaju u jedan od izuzetno uspešnih izgrađenih objekata u centru Beograda bila u potpunosti očuvana. Uostalom zdanje Doma štampe ima status pojedinačnog dobra pod predhodnom zaštitompa i u odnosu na ovu kvalifikaciju koju je učinio Zavod za zaštitu spomenika kulture treba stvorenu vrednost još pažljivije čuvati i zaštiti.

Ipak, ako su naručilac “rekompozicije fasade” i angažovani arhitekti poneti željom za nekim potencijalnim dobitkom viška vrednosti olako zanemarili vrednosti Doma štampe, ne samo kao pojedinačnog zdanja, već i njegovog ušešća u urbanoj matrici i kulturi Beograda očekivalo se da će esnaf arhitektonski reagovati u skladu sa sopstvenom etikom koja bi trebalo da mu bude temeljni princip delanja.

Pre nekoliko dana imao sam uvid u “Idejno rešenje rekompozicije fasade IX i X sprata Doma štampe” u Zavodu za zaštitu spomenika kulture sa mojom suprugom, čerkom Ratomira Bogojevića, koja je naslednica autorskih prava na očevom delu, i među raznim dokumentima videli smo dopis Društva arhitekata Beograda kojim se daje, u ime društva, dakle, svih beogradskih arhitekata, saglasnost na predlog rekompozicije fasade, odnosno dogradnje, promene lika zgrade i njene estetike. Zaista iznenađuje stav Društva arhitekata Beograda. Upustili su se u ocenjivanje projekta koji dogradnjom na vrhu zdanja velikim staklenim volumenom bitno ugrožava izvornu arhitekturu, mada  zbog svega rečenog sam projekat i nije bitan, ma kakav da je, niti treba da bude predmet diskusije. Zanemarena je vrednost autentične arhitekture zdanja Doma štampe čija bi zaštita trebalo da bude prvenstveni zadatak Društva arhitekata Beograda.

Sada je red na Zavodu za zaštitu spomenika kulture koji treba da iskaže svoj stav prema narečenom predlogu i nadam se da će zaštiti zdanje Doma štampe u skladu sa statusom zdanja koji su sami ustanovili i sprečiti nasilni akt koji mu preti. Inače, ako bude drugačije, bio bi to presedan koji otvara vrata sledećoj sličnoj združenoj akciji naručioca i arhitekata, onda je pitanje gde je tom novonastalom maniru kraj i koja je zgrada predata gradu u nasleđe sledeća.

Nada ipak umire poslednja.

 

 

 

Jedno razmišljanje o “O Domu štampe na Trgu Republike … šta je sledeće?

  1. « Avec le temps… avec le temps, va, tout s’en va… », pevase cuveni Leo Ferre. Vreme sve nosi u zaborav. Narimer dok sam predavala na univerzitetu u Portsmouth-u ponekad bih se setala High Street-om i uvek bih se zaustavila pred Tricorn-om (arhitekti gradioci tog kompleksa Owen Luder i Rodney Gordon su ga zvali ‘Casbah’) neobicne arhitekture nagradjene 1967. Tricorn je bio izgradjen 1966 i demolisan je bio, posle beskrajnih debata – 38 godina kasnije, 2004 godine. Zasto? Narod se promenio, ukus, potrebe, sistem vrednosti, i tako je dosao tragican kraj tog futuristickog zdanja. Nalazi se na Internet-u tako da mozes da posetis Tricorn ‘site’. Ja sam radila u Domu Stampe (1961-1966) i moje secanje o zgradi (a i iz zgrade) je izmesano, lepo sa ruznim, tako da je subjektivno – ali to ne znaci da ne vidim s jasnocom sta bi moglo da predstavlja za neke druge Beogradjane. Autorska prava obicno traju 50 godina posle smrti autora, tako da ima nade za cerku Ratomira Bogojevica, a i naslednicu autorskih prava očevog dela, da aktivira odbranu originala tako da se sprece nezeljene (ali planirane) promene. Ali, “avec le temps, va, tout s’en va…”. Bonne chance, tout de meme !

Leave a Reply

Your email address will not be published.