Beograd (ne)ima svoju arhitekturu

Odvajkada arhitektura u Beogradu sledi ritam i moć grada i reaguje na događaje koji određuju okvir za živote građana, pa i sada. Beograd je nastajao u vremenima i u njemu su bili, dolazili i odlazili, ali i ostajali razni – od Rimljana, Turaka, Austrougara, onih iz okolnih prostora ali i onih iz lokalne netaknute prirode – i svako je u grad donosio deo svoje kulture i svog viđenja sveta i svog okruženja, pa je i arhitektura u Beogradu takva, raznolika i liči na muzejsku zbirku, na sajamsku postavku ili avangardni arhitektonski performans. Zato neki delovi grada izgledaju kao zaostale turske kasabe, drugi kao da su preneti iz Evrope a neki nastali proteklih nekoliko decenija liče na stovarište izgrađenih kuća, a onaj ko treba da ih razmesti na pravo mesto – kasni na posao!

U prošlom i predprošlom veku arhitekti su se školovali u Pragu, Beču, Pešti ili Parizu, sada i u Americi ili bilo gde u svetu, donosili su odande tekuću modu, bilo da pristaje ili ne ovom prostoru. Ljudi su jednostavno želeli da pokažu šta su naučili, našli su u gradu investitore koji su poželeli da budu evropejci i nisu imali bolju opciju nego da prihvate taj stereotip viđen po Beču, Pragu, Čikagu ili već, te su zajedno sa arhitektima obrazovanim tamo gradili.

To je zaista pravo bogatstvo za Beograd ali neku put to izgleda kao da se na silu uguravaju debeli u uske hlačice. Sada ili već neko vreme, arhitekura Beograda sve češće crpi svoju inspiraciju iz onoga što se nudi na internetu ili u časopisima, što donosi novinu ali u udeva Beograd u svetski stereotip te se urbana slika prihvata globalni arhitektonski jezik i gubi ono malo jedinstvenog što je promaklo novim graditeljima .

Tako nastala arhitektura, bilo da je autohtona, ma šta to značilo u lokalnim uslovima, ili na razne načine uvezena, čini obeležije grada i možda je upravo to beogradska arhitektura, gde se spajaju različita viđenja, načini mišljenja i sve je to posledica različitih kulturnih modela koji su se prečesto u gradu smenjivali.

Arhitekti koji stvaraju u Beogradu u tom lavirintu traže svoj sopstveni način da grade pokušavajući da izbegnu nametanje pravila oblikovanja. Norme da, ali kreacija za primenu tih normi mora biti slobodna i neukroćena. Ne treba verovati u beogradsku arhitekturu kao u nekakav konzistenatan i jasno osmišljen sistem kreacije (valja uvek sumnjati u unapred usmerenu kreaciju…), jer to svakako ograničava. Za stvaranju lepote neophodne su promene i sopstvena i lična reakcija na nove izazove.

Ne može se reći da postoji autentična beogradska arhitektura kao poseban urbani model što se može prepoznari u nekim evropskim gradovima koji su imali mirniju prošlost, ali ima autorske arhitekture koju stvaraju pojedinci dopunjavajući matricu grada svojim delom. Tako je Beogradska urbana matrica okvir za sliku gde mnoge male slike čine jednu veliku, beogradsku, kao kolaž. Često leva strana ulice nema nikakve veze sa desnom, ali ti ponekad nemogući spojevi čine čar Beograda. Nezadovoljstvo tim stanjem nije razlog za preteranu tugu, ni tamo, kojekuda po svetu nije drugačije. Arhitektura se prepoznaje po pojedinim zgradama a često se ne zna njihov tvorac, ne postoji ni bečka ili pariska arhitektura, osim nekog zajedničkog duha koji je stvoren u nekom predhodnom vremenu. Uostalom, u pojedinim vremenskim sekvencama dominirao je određeni stil u arhitekturi, pa su tako nastale mnoge zgrade – čitavi kvartovi ili ulice – u istom stilu. U Beogradu nikada nije bilo vremena da se tako nešto dogodi, izuzeci su kvartovi oko Knez Mihailove ili Dorćolska padina i prvi blokovi na Novom Beogradu, jer se često menjalo uređenje društva a sa njim i ekonomija; arhitektura je, naravno, od toga zavisila, pa je ili trpela, ili cvetala.

Planiranje grada i urbanizam neminovno su podložni politici – strategija razvoja, namena zemljišta, globalna infrastruktura, gradski budžet, to je tako u celom svetu. Politika svoju ponudu šalje građanima, posebno kad je u pitanju uređenje grada. Pošto se radi o životnom okruženju, građani prihvataju ta obećanja (nada umire poslednja), a političari i kada dođu na vlast trude se da je realizuju koristeći usluge urbanista. Dolaskom tržišta onomad, u priču su se ponovo vratili investitori koje su ukinuli po dolasku nove, narodne vlasti posle rata i oni postaju značajni učesnici u formiranju gradske slike i urbanog miljea, uglavnom u skladu sa svojim interesima koji neki put nisu u saglasiju sa ….

Nevolja je što se model često menja, od izbora do izbora, pa se o kontinuitetu i ne vodi toliko računa. Ipak, kada se govori o pojedinačnim zgradama, moglo bi se reći da je arhitekta još uvek prihvatljivo slobodan da stvara u skladu sa svojim moćima i kreativnošću, ostavljen samom sebi, na sreću bez uticaja politike ali sve češće na oku naručioca projekta.

Tako nastaje grad i njegov lik, uslovljen onim što se događa u društvu i državi, ali i u širem okružju, u susednim državama pa i u svetu. U tom procesu odlučujuća je kulturna svest arhitekata ali i okruženja u kome on deluje. Posebno, otvorenost ka komunikaciji, a ne klaustofobija, utakmica sa Evropom, a ne izolacija i samoljubivo shvatanje da sve možemo sami i da nam niko nije potreban. Beograd ima tu prednost da je multikulturan, da je nekada, ne tako davno zaista bio otvoren grad, da je prošao kroz raznličite situacije, i loše i dobre, stvoren je i nastao veoma šarolik u neprekidnoj borbi za opstanak a sve to bez jasno definisanog stava o arhitekturi i to je ustvari njegov identitet i njegova posebnost.

Beograd uvek stoji na raskrsnici sa mnogim mogućnostima pred sobom ali se opire izboru putića koji bi mogao da sledi. Možda sa pravom i to je njegova nada.

 

 

 

 

 

 

 

 

Jedno razmišljanje o “Beograd (ne)ima svoju arhitekturu

  1. Slazem se sa tvojim mislju da je “otvorenost ka komunikaciji, a ne klaustofobija, utakmica sa Evropom, a ne izolacija i samoljubivo shvatanje da sve možemo sami i da nam niko nije potreban”, u sustini odnosa izmedju razlicitih strana. Isto tako vidim da si u toku kulturnih trendova jer pises da, ” Beograd ima tu prednost da je multikulturan, da je nekada, ne tako davno zaista bio otvoren grad, da je prošao kroz raznličite situacije, i loše i dobre, stvoren je i nastao veoma šarolik u neprekidnoj borbi za opstanak”, i da ti je duh otvoren buducnosti i pozitivismu
    jer je ta pozicija vredna paznje.

Leave a Reply

Your email address will not be published.