Dva Beograda jednog građanina, ali i svih drugih …

U svakodnevnoj žurbi i obavljanju dnevnih domaćih zadataka, Beograđani ne primećuju da su građani istovremeno dva grada. Jednog Beograda u kome su, kojim koračaju, gledaju ga, dodiruju i troše u njemu dodeljeno im vreme, i drugog, Beograda iz njihovih snova, nedohvaćene čežnje i omanute želje, u svakom slučaju potreba čije im zadovoljenje izmiče. Taj drugi, virtuelni Beograd je izgrađen u njihovom intimnom prostoru u koji samo oni imaju pristup, tu nose sliku svog Beograda koji su sami izgradili i ona je savim različita od izmaštanih gradskih slika koje isto tako imaju svi drugi Beograđani. Zapravo, svaki od dva miliona u gradu nastanjenih, bez obzira na uzrast, veru, pismenost ili opredeljenje ma kakvo, ima svoju sopstvenu i unikatnu sliku i doživljaj grada, i viziju naravno, bezbrojne slike grada Beograđana lebde i sreću se neprekidno u virtuelnom gradskom prostoru.

U onom jednom, realnom Beogradu, stvorenom i izgrađenom kroz vreme u kome građani bivaju i ispoljavaju se delom, činom, rečima, gestovima, druže se, daruju, biju se ili ubijaju, vole i iskazuju svoje težnje na razne načine. Tada nesvesno, delom i rečiju iznose na svetlo dana i onaj drugi, svoj virtuelni Beograd polažući ga pred virtuelni Beograd drugih građana i dijalog je neminovan. Neprekidan je taj dijalog u susretu, bilo da je pristojan ili surov jer su se u tom trenutku sve te pojedinačne vizije ipak stekle i našle zajedno u realnom životu, bore se za mesto pod suncem, za mesto u gradu gde će izgraditi svoju viziju, jednom rečiju, borba za teritoriju kao što je bilo odvajkada i prostor za ostvarenje svog doživljaja kulturog modela i potreba.

Građani, investitori, političari, urbanisti naravno, imaju svoje ideje o gradu, nekada ih nazivaju urbanističkom politikom i svi učestvuju u neprestanoj borbi za ostvarenje grada prema svojim interesima, potrebama, pismenosti, domaćem vaspitanju, nezaboravljenom starom kraju odakle su došli, sopstvennom obrascu ponašanja u kome se prepoznaju, koji su zatekli ili koji su doneli odnekud, koji u toj borbi afirmišu i prema kome se ravnaju. Često i posle svega nastavljaju po svom u realnom životu, iako je plan drugačije ustanovio okruženje i pravila usvojena većinom glasova. Prirodna je želja da se bude bolji nego jeste i nego se može, zanemarujući sopstvene moći. Pojedinačna vizija , se nameće drugima koji imaju istu nameru sa svojom vizijom i sukob je neminovan, onda trpi javni prostor, zajednička mesta, zelenilo, javno dobro, svi pokušavaju na tim mestima da iskažu i ostvare svoj stav i svoje vizije ili čak da to mesto beskompromisno upotrebe za zadovoljenje svojih potreba.

Upravljači gradom su nekada mislili da je uravnoteženje i regulisanje odnosa tih svetova iz dve Beogradske ravni moguć, javni interes je bio dominanatan, bilo je demagoških pokušaja usklađivanja pojedinačnih želja sa javnim interesom kada je bilo potrebno umiriti neku narodnu nervozu. Sistem građenja grada je funkcionisao jer je upravljač određivao i propisivao spisak želja, potrebe i prioritete. Posle je okruženje demokratizovano, sve potrebe, vozije i želje su postale legalne, pripadale su pojedincu koji je dobio pravo da ih samostalno i slobodno iskazuje i traži da budu uzete u obzir što je često bivalo u suprotnosti sa moćima upravljača da ih prihvati i realizuje. Upravljač nije imao zamenu ili sredstva da kompenzuje bol građanina zbog odustajanja ili potiskivanja iskazanih nadanja. Nastao je problem dostizanja jasne koncepcije razvoja grada uz uslov prihvatanja svih iskazanih vizija i izabran je kompromis, gde su sve ideje po malo i zamalo obeležene i naznačene, od svega ima pomalo, ali ni jedna vizija nije do svoje punoće iskazana, sve je samo dotaknuto, delićem uneto u urbanu matricu.

Urbanističarski plan prihvata i prepoznaje dve ravni Beograda, pokušavajući neprekidno da ih usaglasi uvodi ih nevoljno u latentni sukob koji u toj igri velikih brojeva postaje civilizacijska tekovina i način promišljanja o gradu. Može se i bez posebnih sposobnosti pronicanja u suštinu razumeti poruka jer urbanističari pa i njihov proizvod ima istu manu kao i sam gradski život. Ima svega, mada je dobro za početak da je dat signal i znak da je ponešto prepoznato. Sve je u planu naznačeno, po malo kao u bogatoj salati, ukusi su pomešani pa niko oko stola ne može reći da je zapostavljen, ali niko ukusom salate nije sasvim zadovoljan te na svoju ruku dodaje začine. Svi imaju utisak da je bar jedna njihova ideja ili potreba u plan utisnuta i iskazana.

Naravno, to nije uvek istina, Beograđani gledaju samo segment u kome prepoznaju svoj znak, interes, druge okolo ili ceo grad im nije u vizuri jer kulturni obrazac koji reguliše ponašanje grašana još nije stigao do te lekcine. Ni to što im se čini da je uneto u plan i što im kazuje o mogućnosti da se u životu dogodi urbanističkim planom je rečeno zapetljanim jezikom, može se čitatai po volji svakog ko zaviri u knjigu urbanističarsku. Kad nije do kraja jasno i nedvosmisleno iskazano i dozvoljava slobodu tumačenja onda je verovatno da ništa od toga i neće biti, ili ne onako kako je znatiželjni čitač shvatio. Međutim, populistički refleks je zadovoljen, političar i urbanista su svij cilj postigli a Beograđanin oseća zadovoljstvo, ne samo zbog toga što misli da će mu san biti ostvaren, već i zato što je primećen, nije prepoznao da je obmanut, posle, kad se vreme desi ali ne na način kako je mislio, biće opet sam u svom virtuelnom Beogradu sa svojom vizijom u sukobu sa stavrnošću. Dva miliona Beograđana.

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.