Dom štampe … treći put ali i o institucijama

DOM-ŠTAMPE postojeće OVOProšle godine dogodio se pokušaj nadziđivanja i dogradnje Doma štampe na Trgu Republike u centru Beograda koji je projektovao Arhitekta Ratomir Bogojević čime bi se ozbiljno ugrozilo zdanje koje ima veoma značajnu ulogu u istoriji beogradske i srpske arhitekture. Naime, vlasnik prostora na poslednjem etažu je poželeo da proširi svoju imovinu ali i da nadzida još jednog nivo, predusretljivi arhitekti, postoji indicija da je jedan od njih akademik, uradili su projekat, jedan streotipan stakleni kubus koji su postavili na sasvim završenu i autentičnu zgradu kao neprirodan i neprimeren dodatak, zanemarujući principe struke i profesije, nazvali sve to „rekompozicijom fasade“ i započeli proceduru pokušaja pribavljanja uslova i dozvola.

Društvo arhitekata Beograda je dalo pozitivno mišljenje na predloženi projekat ne poštujući zakon jer u zakonu piše da Društvo arhitekata može to učiniti samo ako ne postoji osoba koja zastupa autorska prava. U ovom slučaju postoji zakoniti naslednik autorskih prava, arhitekta Milica Bogojević-Bobić i nju je, istini na volju, Predsednik Društva arhitekata obavestio o projektu i nameri Društva da tom projektu da svoju saglasnost. Dobio je negativan odgovor i posebno je Društvo o tome obavešteno i dopisom. Dakle, nosilac autorskih prava na arhitekturu Domu štampe je jasno izneo svoj negativan stav o ideji promene lika zdanja i bilo kakve inrevencije koja menja izvornu arhitektoniku. Ali neki drugačiji interesi i burazerska posla su nadvladali profesionalnu etiku i pravila struke pa zašto bi Društvo arhitekata čija je obaveza da štite autorska prava na zgradi ali i da štiti i vredna arhitektonska dela bilo van ovog novokomponovanog modela.

Beogradska javnost je burno protestvovala, arhitekti i ljudi iz kulturne sfere kojima je stalo do toga da se ne urušavaju vrednosti stvorene od predhodnika i tako zaštiti preostali delić gradskog okruženja tražili su da ovaj vandalski čin bude obustavljen i zdanje Doma štampe očuva u svom uzvornom i autentičnom izgledu jer, između ostalog, ima status pojedinačnog kulturnog dobra pod predhodnom zaštitom, a pored toga elaborat za proglašenje zdanja Doma štampe za kulturno dobro je tada bio u pripremi u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.

Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda kao primarno nadležna institiucija je donela rešenje kojim je odbila da izda uslove za ovakvu akciju, dakle, dato je negativno mišljenje na predloženi projekat upravo imajući u vidu značaj zdanja za arhitekturu ali i za ukupnu urbanu sliku Trga Republike gde Dom štampe jeste objekat koji obeležava taj gradski prostor i čini ga posebnim jer se preko njegovog lika i prepoznaje uz starija zdanja Narodnog pozorišta, Narodnog muzeja i palate Riunione. Posle toga, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda je kompletirao elaborat o proglašenju zdanja Doma štampe za kulturno dobro i uputio ga u uobičajenu proceduru, dakle i Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture na putu ka Vladi Republike Srbije koja je nadležna da proglasi zdanje za kulturno dobro.

Izgledalo je u tom trenutku da je ovaj bahati čin vlasnika i pratećih arhitekata koji se zaturili moral i etiku profesije i dali prednost lukrativnom aspektu, zaustavljen i da se vandalizam u centru Beograda neće dogoditi. Međutim, nikada ne treba reći nikad.

Vlasnik se u drugostepenom postupku obratio Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture po istom pitanju nadziđivanja Doma štampe koji je potom kao institucija višeg reda doneo Rešenje o poništavanju predhodne odluke Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda uopšte ga ne konsultujući i dozvolio dogradnju i nadziđivanje preskačući činjenicu da u sopstvenoj instituciji već ima prethodno pristigli elaborat o proglašenju Doma štampe za kulturno dobro o čemu bi taj Zavod, republički, trebalo da se oglasi i kaže šta o tome misli. Izgleda da je ovim Rešenjem o utvrđivanju „uslova za preduzimanje mera tehničke zaštite za adaptaciju i rekonstrukciju i rekompoziciju fasade i doziđivanje“ objekta Doma štampe, na posredan način iskazan stav Zavoda o inicijativi da ovo zdanje bude zaštićeno i proglašeno kulturnim dobrom. Zanemarili su i stav iz Generalnog plana Beograda gde se kaže da su neke intervencije na zgradi moguće ali u okviru postojećeg gabrita. Dakle, može se čitati, bez dogradnje i nadziđivanja.

I dalje, baveći se tim čudnim poslom nisu konsultovali zakonitog nasioca autorskih prava niti ga pitali za mišljenje što im je svakako bila obaveza. Možda se zaista radi o samovolji pojedinaca van kontrole u toj instituciji koji su to učinili iz nekog svog, parcijalnog interesa mada potpis Pomoćnika v.d. Direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture na Rešenju govori da i nije baš tako čime se ozbiljno urušava kredibilitet najvažnije državne ustanove za zaštitu kulturnog nasleđa.

Narečeno Rešenje i dati uslovi su nejasni, nedorečeni, u nekim slučajevima kontradiktorni i praktično dozvoljavaju različita čitanja. Govori se o tome da je zgrada dotrajala i neodržavana, da su u proteklom periodu učinjene izmene na vrhu zgrade koje odstupaju od originalnog projekta pa će dogradnjom i nadziđivanjem da se ta „devastacija“ uredi. Bilo bi logičnije da se za zgradu koja treba da postane kulturno dobro naloži vraćanje zdanja u prvobitno stanje ali Republički zavod je izabrao rešenje koje više odgovara vlasniku. Ima tu dosta teksta ali u tom Rešenju nema ni reči o elaboratu Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture o proglašenju Doma štampe kulturnim dobrom jer bi tada bilo teže celu ovu rabotu objasniti.

Sledi i pitanje o odgovornosti Republičkog zavoda oko postavljanja reda vrednosti u njihovom radu, naime, da li je moguće da se proglašenje zdanja Doma štampe za kulturno dobro na osnovu elaborata Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda može skrajnuti i ostaviti bez komentara i u prvi plan postaviti odlučivanje o projektu nadziđivanja čime se identitet objekta urušava i pretvara u novokomponovanu tvorevinu kako su je arhitekti svojim ponuđenim projektom po želji vlasnika za novim metrima kvadratnim uredili.

Posebna je tema odnos dve institucije čiji je zadatak da štite kulturnu zaostavštinu Beograda gde Republička institucija krši elementarne profesionalne principe, zanemarujući neophodnost saradnje i komunikacije jer su teme zajedničke i dovodi Gradsku instituciju u ponižavajući položaj prejudicirajući da njihov stručni i profesionalni rad nema vrednosti i u toku procedure Republički zavod ga može odbaciti bez obaveza. Ali, o tome drugi put.

Cela ova beogradska sramota i iskazana bahatost je navodno u skladu sa nadležnostima republičke institucije i zakonom što se u najmanju ruku može dovesti u pitanje, ali ovim gestom Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda je praktično naloženo da izda pozitivne uslove i odobri nadziđivanje Doma štampe, da zaboravi svoj elaborat o proglašenju zdanja za kulturno dobro i priključi se opštem trendu turbo kulturnog modela koji je već u dobroj meri zagadio okruženje i narušio urbanu sredinu i sliku Beograda

Ostaje i pored svega, zakona, morala i etike struke, stručnog znanja i profesionalnih uzusa ali i u ime odbrane svega toga, da javnost opet digne glas kao i prehodnog puta, usprotivi se i pokuša da odbrani vrednosti na kojima opstaje kulturni i urbani model Beograda. Najzad, moguće je, možda, da se u celu priču uključi i nadležno Ministarstvo za kulturu koje će o svemu ovome biti obavešteno i dobaci Beogradu, Trgu Republike i Domu štampe slamku spasa.

 

 

 

 

3 razmišljanja o “Dom štampe … treći put ali i o institucijama

  1. Da li ja mogu da pitam poznatog arhitektu Bobica o njegovoj zgradi Centrotekstila i o moralu? Kако је bas on radio zgradu, i u koje vreme ( vreme vladavine i slavnih ), … sta je sa konkursom i prvom nagradom na toj lokaciji… i da li je njegova arhitektura narusila ili poboljsaljala ulaz u glavnu ulicu Beograda?

    http://www.blic.rs/data/images/2013-12-28/416907_zabmiklja_f.jpg?ver=1388230002

    Molim Vas obajvite i datum kada je Vasa supruga dobila potvrdu o autorskom pravu…

    Jadna Srbija i svi mi sa njom i u njoj

  2. Komentare ne pišem ja već čitaoci I sve što oni napišu kao komentar objavljeno je ovde. Voleo bih da ima vise komentara. Dakle, izvolite pa pišite.

    Nisam projektovao zgradu Centrotekstila I zanima me odakle vam takva informacijaa. Hvala.

    Gospođa Milica Bogojević-Bobić je nasledni nosilac autorskih prava jer je njen otac Arhitekta Ratomir Bogojević autor zgrade Doma štampe I to je za ovu priliku dovolnjna informacija.
    Nisam razumeo završetak vašeg komentara, ono o nama jadnima, ko je jadan i zašto? …

Leave a Reply

Your email address will not be published.