Opet sam prošao pored Starog sajmišta

Pre pet godina sam pisao o Starom sajmištu, pisao sam i pre dve godine, pa eto, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Gradonačelnik Beograda je neki dan rekao da se na uređenju Starog sajmišta radi i da će uskoro tu nešto da se dogodi, da će grad odužiti svoj dug prema ovom prostoru i onima koji su odatle otišli u smrt. To je dobra vest. 

Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta setio sam se opet, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu. Posle je stigao rat i sajmište je Gestapo pretvorio u prihvatni logor, pripremu za stratište, a pri kraju rata, 1944. godine, saveznici su logor bombadrovali i srušili znatan deo građevina. Posle pobede u ratu, nova država je imala preča posla od bavljenja Starim sajmištem i predmet je odložila u ladicu, sa namerom da o time misli kasnije. Jednom godišnje je neki od dužnosnika tu donosio venac, držao dirljiv govor i na tome se uglavnom sve završavalo što se države tiče. Stvarno sećanje na logor i žrtve održavali su preživeli i porodice onih što nisu dočekali kraj rata. Tek 1987. godine, četrdeset godina posle rata, Staro sajmište je proglašeno za spomenički kompleks, prostor je dobio odgovarajuću zaštitu države. Detaljni urbanistički plan Starog sajmišta usvojen je 1992. godine i tim planom je određeno da se sve vrati u prvobitno stanje kako je to pred rat izvorno izgrađeno, i da se tako obeleži mesto sećanja na ljude koji su ni krivi ni dužni, samo zato što je okupator procenio da nisu bili arijevske pasmine, odlazili na gubilište. Sve je ipak, i pored blagoglagoljivih, obećavajućih i patetičnih reči raznih dužnosnika, ostalo u sferi urbanističke i zaštitarske vizije.

Sada, savremenici prostor sajmišta koriste kako im je na polzu, uprkos planu i nameri nadležnih da se teška i obavezujuća uspomena sačuva od zaborava. Preostale sajamske paviljone zauzeli su neki drugi ljudi, na mestu srušenih zgrada i paviljona dogodile su se barake, pa se tu obavljao nekakav poslovni život ali i stanovanje. Namena i lik urbane strukture Starog sajmišta sasvim su promenjeni, uvredljivo komercijalizovani. Neki od preostalih paviljona su privatizovani (sic!), i neshvatljivo je kako se to privatizuje spomenik i kako se privatizuju sećanja na smrt i žrtve pogroma, pa je i to poruka o neobičnoj i neshvatljivoj nebrizi društva. Ipak, učinjena su dva koraka na putu beleženja istorije ovog mesta. Prvo je u prostoru Starog sajmišta postavljena ploča od crnog kamena sa belim slovima, sada zalomljena i zapuštena, a posle je napravljen impozantan spomenik, istina malo izmešten, na obali reke, za sećanje na ljude nastradale u logoru, to je bio doprinos države u iskazivanju pijeteta i poštovanja. Spomenik je postavljen tu negde, malo dalje od Starog sajmišta i treba naporno misliti da ga se dovede u vezu sa kompleksom Starog sajmišta gde je bio logor.

Početkom dvadeset prvog veka iznova je pokrenuto, (koji put već?) pitanje obnove Starog sajmišta i to zahvaljujući upornosti nekolicine ljudi koji su bili tu zatočeni a koje je sudbina poštedela, ali i mnogih Beograđana koji su obavezu države razumeli kao svoju. Postojao je realan i održiv plan da se započne sa revitalizacijom središnje kule i njene neposredne okoline gde bi bio prostor sećanja na žrtve, započeta je izrada projekta, ali nije bilo dovoljno para čak ni za crtanje arhitekata. Stanari koji su zauzeli preostale sajamske zgrade ili kasnije nikle barake povikali su da nemaju gde, umetnici koji su kulu zaposeli posle rata nisu bili kooperativni i nisu prihvatali druge ponuđene prostore ne bi li ustupili prostor memorijalu, ali pre svega nije bilo volje i neophodne odlučnosti države da se nameravana obnova kule i okolnog prostora ostvari, pa je sve ostalo kao i u pređašnjim pokušajima, neuređeno, neprimereno istoriji koja se ovde dogodila.

Očito je da treba nešto učiniti da bi se izbegao zaborav žrtvava nastalo usled nebrige još od pre nekoliko decenija, a koje se pretvorilo u trajno postojeće stanje. Aprila meseca 2006. godine u Narodnom muzeju u Beogradu organizovani su „Dani Starog sajmišta” gde su odgovorni građani nedvosmisleno iskazali potrebu, neophodnu i neodloživu, da ovo mesto vlast, narod i država treba da urede, da bi se napokon prevazišlo turobno stanje zapuštenosti i daje urušavanje Starog sajmišta i sećanja koje ono sobom nosi. Prvi korak ka tom cilju je da se razreši imovina i da država povrati ono što joj je oduzeto uz saglasnost ili nebrigu službenika predhodnih država, zatim da se revitalizuje središnja kula i kvadratni trg oko nje, i da se u tom prostoru započne osnivanje mesta za sećanje na žrtve. Neophodno je porušiti sve građevine koje nisu deo izvornog Starog sajmišta, nastale nasiljem i odobrene nepažnjom države, jer je zelena poljana manje uvredljiva od beskrupulozno umetnutih građevina koje zaista poništavaju svetost toga mesta.

Kasnije je moguće promišljanje o tome da li Staro sajmište treba posle toliko proteklih decenija vratiti u ondašnje predratno stanje, ili samo očuvati originalnu urbanu matricu a graditi savremene objekte u meri i volumenu paviljona koji su na toj matrici zasnovani. Vraćanje Starog sajmišta u izvorno arhitektonsko obličije i ponavljanje ambijenta jeste klasično i tradicionalno iskazivanje poštovanja prema ljudima koji su odatle otišli u smrt. Izgradnja paviljona arhitektonskim jezikom ovog doba na očuvanoj urbanoj matrici iz tridesetih godina prošlog veka je poruka o poštovanju uspomene i sećanja na žrtve, prihvatanje i prenošenje poruke u budućnost. Ma kakva odluka o urbanoj i arhitektonskoj formi i liku bude doneta, Staro sajmište treba da je mesto stvaranja nove komunikacije među ljudima koja neće dozvoliti ponavljanje nedela, ali ni zaborav učinjenog. Zato prostori u Starom sajmištu treba da su namenjeni očuvanju sećanja, neprekidnom učenju o toleranciji, kulturi, umetnosti, razumevanju istorije, komunikaciji sa svetom i međunarodnoj razmeni saznanja i iskustava ili, jednostavno rečeno, svemu što je suprotno od onoga što se za vreme rata ovde dešavalo.

Takvo ozbiljno pitanje ne može biti upućeno samo urbanistima ili istoričarima ili onima što se bave zaštitom nacionalnih i zaštićenih vrednosti, odgovor treba da osmisli kulturna i politička elita Beograda države i to je moguće rešenje, jer upravo kulturna elita treba u ime svih Beograđana i građana Srbije da ponese odgovornost za način iskazivanja poštovanja prema žrtvama, ali i odgovornost za obavezu odašiljanje poruke o toleranciji kao jedinoj garanciji da se zlo ne ponovi. Ako se to dogodi, a nadam se da hoće, ima nade da Beograđani ne skreću pogled ustranu kad ovuda prolaze.

 

2 razmišljanja o “Opet sam prošao pored Starog sajmišta

  1. Zdravo Djordje,
    Da li sam u pravu ako mislim da je tvoj blog izmenjen u smislu structure
    (‘layout’ ili ‘mis-en-page’)? Nisam sigurna da je navigacija kroz tvoj blog
    sada laksa ili je komplikovanija? Mozda imas objasnjenje… Svaki uspeh s
    tvojom novom knjigom crteza.
    Dr MOW

  2. Zdravo Dr MOW, izmenio sam dizajn sajta da bih naglasio pisanje o gradu … a navigacija je ista kao i pre to je bilo komplikovano da menjam. Hvala naa podršci oko knjige koja sledi uskoro. Pozdrav Djordje

Leave a Reply

Your email address will not be published.