Na jednu godišnjicu … o urbanizmu i Drugu Titu

Danas je godišnjica smrti Josipa Broza Tita pa je red da ponovo pročitam tekst sa ovog bloga iz 2012 godine a i vi ako hoćete, i to bez politike, samo o urbanizmu i građenju gradova i o arhitekturi … 
Nešto bih da kažem o urbanizmu … i Drugu Titu …Đorđe Bobić rss.gif / 26.07.2012. u 08:16
15401.jpg

 

Neki dan na Novom Beogradu uslikavam fotke oko Fontane, gledam okolo i mislim o tome da je taj urbanizam smišljen i nastao u vreme dok je stolovao Drug, za koga se govori da je bio diktator i nenaklonjen nekim građanima Juge po nacionalnoj ali i političkoj osnovi. Začeta je i izgrađena prihvatljiva, moderna urbanistička vizija Novog Beograda, nastala u vreme posle rata u pokušaju stvaranja novog društva. Nije, naravno, Novi Beograd bio njegova lična kreacija, strvarali su je sa neopisanim entuzijazmom i željom za novim formama i urbanim konceptom, primerenim postrevolucionarnom periodu, mnogi arhitekti. Sasvim neuobičajeno za vođe sa epitetom diktatora, Drug je ponuđenu viziju grada na konceptu moderne prihvatio, promovisao je i dao befel da se zovu geometri, zidari, drugi majstori i naravno narod, akcijaši jer bez tog krema torta ne bi valjala.

 Verovatno ne zato što je imao želju da unapredi urbanizam i arhitekturu Beograda, poriv je bio drugačiji, gradnja na širokom planu sa hiljadama stanova je ubedljiva poruka za narod koji je potrebit za stanovima a ovi koji se grade biće im dodeljeni besplatno, uz po neki bioskop, dečiju ustanovu, dom kulture, zelene prostore sa igralištima za sve uzraste i cela marketinška priča je onda zaokružena.

15402.jpg
Na talasu pragmatičnog političkog promišljanja u njegovo vreme nazidan je Novi Beograd u nizini, a po brdima sa druge strane reke, Mirijevskom, Banovom, Julinom i još nekim drugim, iznikoše savremena naselja u slavu pobednika i nenastanjenih radnika i pripadnika poštene inteligencije i ta izgradnja je bila u maniru autentične moderne. Mnogim ponavljanjem stereotipnih reči o tadanjem društvenom miljeu uvrežilo se mišljenje, a važi i danas, da u političkoj sferi nije bilo dovoljne slobode (sic!), građani su bili uskraćeni za mogućnost glasnog iskazivanja drugačijeg mišljenja, osim ako se nisu pomirili sa tim da će biti sankcionisani. Izuzetak koji potvrđuje pravilo se desio u urbanizmu i arhitekturi gde su arhitekti jedno vreme imali pravo (ili im je dodeljeno da bi sve brže išlo) da misle bez preteranog ograničenja i to što su smislili realizovano je, o trošku države i to delo beše zaista evropski napredno i u trendu.   

Jugoslavija je tada bila uključena u svetski dijalog o urbanizmu i arhitekturi, granice nisu bile prepreka jer su crteži ovdašnjih arhitekata, ne samo Beogradskih već i onih iz drugih gradova sve do Triglava, bili lepo viđeni diljem Evrope ali i Afrike i po nekim delovima Azije. Komunikacija arhitekata unutar Juge i sa onima iz sveta je pomagala da se kvalitet njihovog dela uvećava i tako je bilo sve dok vladaoci, uglavnom izmileli ispod Drugovog šinjela,  posle njegovog otiskivanja u istoriju, nisu odlučili da to sve treba drugačije jer se dotadanjim, otvorenim delanjem bez granica gubio nacionalni predznak. Arhitektura je osvanula kao žrtva opšte namere da se zajednička prošlost reviduje i podeli na nacionalne enklave uglavnom po naglasku, narečiju ili verskom opredeljenju, državice su nicale a arhitekti su prestali da zagledaju crteže preko granica. Gordili su se da imaju šansu da konačno budu najbolji u svom maleckom vilajetu. Onda je nastala kriza, nije bilo para, smanjena je izgradnja a time i dodatno umanjena mogućnosti za istraživanje novih formi na arhiitektovom stolu.

U Njegovo vreme postojala je kompeticija između arhitekata od Ohrida do Bleda što je bio poseban potsticaj za ubzanje arhitektonskog adrenalina, što je uticalo i na dobar rezultat. Posle je u težnji da se afirmišu posebne nacionalne vrednosti, pa i u arhitekturi, umanjena takmičarska teritorija, adrenalin potrošen na druge nekreativne stvari, i sve je počelo da opada kao isluženo lišće u jesen, ono malo preostale produkcije ušlo je u prepisivačke vode onog što se u svetu smatra aktuelnim arhitektonskim vrednostima. 

Moguće je razmišljati o Drugu kao diktatoru ali za ovu priliku samo u odnosu na gradograditeljstvo i arhitekturu i upoređivati ga sa sličnim pojavama u okruženju. Bilo je i drugih glavnih i jedinih sinova naroda i  očeva nacija na planeti, onih u koje se narod kleo, ako baš i nije, ipak ih je sledio ćutke, uz kletve u mislima. U toj poziciji izabrani sinovi naroda i očevi nacija su kreirali, pored svega drugog i način mišljenja o urbanom ambijentu i određivali kako će arhitektonske tvorevine izgledati i tom porivu nisu nikako odolevali. Staljin je uklonio i smestio u Sibir konstruktiviste i ukinuo njihovu ideju, mada je posle Evropa iskoristila upravo tu ideju da etablira modernu u arhitekturi i pomeri se ka nečem zaista novom; umesto konstruktivizma i nove estetike, vratio se hazjanin na kvazi klasiku, nikad goru, još dodatno umanjenu za kreativnost široke ruske duše koju je takođe stavio pod kontrolu i tako je to trajalo sve do perestrojke; posledice su neizbrisivo ostale, ubeležene u ruske mentalne i urbane matrice. Drugi su takođe insistirali uvek na nekoj vrsti ili obliku kvazi klasike – Musolini sa Novim Rimom, pa ni Hitler uz pomoć Špera nije izmakao izazovu, sve sa ciljem koji je svima njima bio svojstven, a to je da se ovekoveče klasikom ili nečim što na nju podseća i pokažu da su oni tu oduvek i da su trajali i pre nego su postali jedini i najvažniji i beskrajno voljeni od naroda. Snažan primer korišćenja arhitekture kao „advertajzing“ sredstva, ali to nije ništa novo, počelo je još sa piramidama kraj Nila. 

15404.jpg
Drug je to radio nešto drugačije: stimulisao je novotarije u arhitekturi (ili je imao preča posla, u nedostatku vremena nije obraćao pažnju te mu se arhitektonsko stvaralaštvo možda izmaklo pažnji), stimulisao je javne urbanističke i arhitektonske konkurse gde se moglo slobodno izreći mišljenje o budućoj urbanoj matrici za razliku od nekih drugih aktivnosti koje su bile pod strogom kontrolom propisanih normi, naravno nedemokratskih. Pragmatično je prihvatao ideje moderne iako su bile obojene nijansama sa kapitalističkog Zapada, tako se dogodilo da je Beogradska arhitektura u to vreme bila prestižna i prepoznatljiva kao napredna i moderna na karti Evrope. Pre svega po količini izgradnje, arhitekti su imali prilike da vežbaju i da gradnjom proveravaju vrednost svojih ideja, a osim toga, niko ih nije sprečavao da maštaju i crtaju ili precrtavaju. Ako je i bio diktator i naneo, kako kažu, mnoga zla ljudima i narodima, arhitekturi nije smetao, naprotiv, imala je prilike da se množi i razvija, gradilo se u to vreme, a rezultat je i danas veoma vidljiv.

Ucrtana je tada nova urbana matrica koja i danas postoji i u kojoj se razvija i raste grad. Većina savremenih urbanističkih planova, pripreme za neki budući grad na Ušću dvadeset prvog ili nekog sledećeg veka, niču iz ustanovljene matrice još u Njegovo vreme uz neophodno i, pre svega, lukrativno dopunjavanje, korišćenje i rabljenje ostavštine. Naravno, dalja elaboracija teme može da ostavi utisak nedobronamernosti prema prilježnim savremenicima a ne misli se samo na arhitekte jer su tu vremensku čorbu svi zakuvavali. Ipak, ma koliko postoji dobre volje i pohvala naporima pojedinačnih pregalaca u arhitekturalnom i urbanističkom iskazivanju i traženju odgovora na savremene potrebe, ne može se odoleti a da se ne pomenu divlje nastala naselja, prepoznatljiva na globalnom gradskom planu kao dominantni znak, neopozivo obeležije dometa i doprinosa ovovremenske epohe, ma kako se to guralo pod ponjavu.    

15405.jpg
U svakom slučaju, od gradske matrice izgrađene u Njegovo vreme nije se odstupilo. Vremena su se promenila, socijalnu državu su zamenili investitori sa nešto drugačijim namerama. Država više taj teret nije mogla sama da prti i ustuknula je na mesto koje joj i pripada, da ustupa zemljište i kapitalizuje ostavštinu. Ipak, veliki deo gradske matrice po kojoj se hoda i gde se grad događa ostao je odonda, bez obzira na dogradnje i pogušćavanje urbanog tkiva korišćenjem i rabljenjem infrastukture koja je još onda izgrađena i priču o novim vizijama koje samo što nisu ugledale sunčevo svetlo, ona i dalje dominira.

 

 P.S. U današnje vreme, posrnuli entuzijazam pritisnut krizom naterao je državu da se opet umeša i pokuša da, drugo nisu mogli da se sete, u život vrati model građenja iz Njegovog vremena. Na vojnom kompleksu na Voždovcu, u Beogradu gradi veliko naselje kao nekada što se činilo, ali za razliku od onog što beše to je uradjeno bez javnog urbanističkog i arhitektonskog konkursa a bila je prilika da se promisli o urbanoj matrici potrebnoj savremenim ljudima. Prilika je propuštena i gradi se stereotip davno prevaziđen. Čini se da je, tom prilikom, u brzini pogrešno protumačen stav o tome šta se sme slobodno smišljati, propisane norme iz onog, Njegovog vremena su revidovane i proširene na urbanizam i arhitekturu. 

3 razmišljanja o “Na jednu godišnjicu … o urbanizmu i Drugu Titu

  1. Tvoja pozicija a propos stanja urbanizma i arhitekture posle drugog svetskog rata je razumljiva iako se mnogi ne bi potpuno slagali sa tvojim misljenjem, Ja se secam Misinig i mojih diskusija o nasoj nadi da ce slobodno trziste, gde ponuda odgovara potraznji i gde je upliv drzave ogranicen u izvesnoj meri , prevaliti u buducnosti, u uporedjenju sa – modelom koji je planiran i iako u delovima pozitivan, je ipak nametnut od vlade i politicara. Imam utisak posle citanja tvog napisa da ti imas vise simpatije za planiran i centralno primenjen model – nego model slobodnog trzista. Mozda bi resenje bilo u kombinaciji pozitivnih elemenata izmedju centralnog planiranja i slobodnog trzista. Isto tako mudrost nalaze da se dobre radne strategije, u svemu pa i u arhitekturi, kopiraju i na taj nacin, izvestan deo od sistema vrednosti bi postao usvojen i univerzalno prihvacen.

  2. “Mozda bi resenje bilo u kombinaciji pozitivnih elemenata izmedju centralnog planiranja i slobodnog trzista. ”
    Da, upravo tako mislim. Slobodno tržište znači slobodan pristup investiranju gde su interesi onog ko donosi novac u fokusu. Ali kada se radi o gradu, o urbanom sklopu onda i taj aspekt mora takođe da bude zaštićen na dobar način. Dakle, investitor treba da bude podržan u svakom smislu ali isto tako mora biti ograničen pravilima koja štite grad. Tako se n e bi dogodilo da se pojavi niotkuda projekat Beograda na vodi koji bitno menja urbanu sliku jer je država prihvatila investiciju bez ikakvih ograničenja ili zaštitnih mera u cilju očuvanja kulturnog modela Beograda. U evropskim zemljama ovo je sasvim definisana tema i procedura gde postoje granice preko kojih investitor ne može pa on onda može da se odlučuje ali bar zna oko čega će donositi odluke. To je mera koja semora uvažavati u praksi. I kako ti kažeš, sklad ova dva elementa je uslov da se grad razvija sa novim investicijama ali i da očuva svoje vrednosti koje ga čine gradom.

  3. Veoma mi je drago da se slazes sa tom idejom. Misa bi isto bio zadovoljan sa tvojom pozicijom. Eventualno dobra praktika urbanistickog razvoja i arhitekture ce
    biti prihvacena jer je ljudsko iskustvo sada cesce ne samo nacionalno vec i globalno, tako da ljudi imaju mogucnosti da vide, razumeju, i uporedjuju.
    Svako dobro u tvom radu, Dr MOW

Leave a Reply

Your email address will not be published.