Beleške o formi, sadržaju, liku zdanja i ostalim sitnicama …

scan0014 finale okZadatak arhitekte je da traži, nađe i ponudi artefact koji zadovoljava traženu meru vrednosti, pre svega po vrednosnom sudu naručioca ali ne zaobilazeći ni one koje su uslovljene i iznuđene važećim kulturnim modelom . Tek onda može da misli na svoj pristup, da koristi svoj talenat i pokuša da stvara arhitekturu za koju misli da je svrsishodna i odgovarajuća njegovim stremljenjima, shvatanju sveta ili vrednostima koje zastupa i do kojih je dosegao. U savremenom svetu tražena mera vrednosti je propisana od marketing majstora u iznuđenoj ali neophodnoj podeli posla, arhitekti treba da slede mada time gube vodeću ulogu ili bar predvodničku u stvaranju arhitekture. Ipak, nije sve tako otuđeno, uticaji i nametanje vrednosnih sudova je obostrano, svi imaju svoju priliku ali ovih dana marketing ima blagu prednost.

Nije ta priča od juče, odvajkada je arhitekta sledio nameru i želju naručioca, još kad je onomad crtao piramide, katedrale ili dvorce, ali je stvarao forme bez uticaja i pritiska, arhitekta je imao priliku da određuje meru vrednosti, posebno estetske, iskazivao je slobodno moć svog talenta štujući dati mu nalog usklađujući ga sa uspostavljenim pravilima struke i vrednosnim sudom epohe ali i naručioca. I sada postoje arhitekti koji su zadržali privilegiju da stvaraju slobodno pa i meru vrednosti, možda novu i naprednu, da unapređuju formu i kreiraju ambijent, ali i oni su proizvod želje naručioca i njegove procene da će se tim putem bolje pozicionirati na tržištu, ipak nisu sasvim samostalni, tu samostalost su dobili od naručioca a za uzvrat treba da stvore prestižnu I do tada neviđenu formu kao znak, pre svega, u slavu i za interes naručioca.

Forma arhitekturalna je nastajala iz glave na belom papiru samostalno i estetika je uslovljena talentom arhitekte a bila je prihvaćena zato što je štovala kulturni model, pojedinci su imali pravo da iskaču unapred i postavljaju novu, višlju lestvicu vrednosti. Isto je i danas ali je produkcija masovna, ogroman broj zgrada uslovljava način te nije više moguće u tom galimatijasu prepoznavati sve što se događa, onda se medijski promoviše onaj koji je moćan I iza koga stoji svojom moći naručilac. Tako se uspostavlja nova mera vrednosti, stvara se etalon koji se kopira i umnožava sve dok tržište proizvod prihvata a onda marketig prepozna zasićenost i traži se neki drugi put. Isto kao u industriji odeće ili cipela, automobila na primer. Model traje dok se prodaje a onda ga zamenjuju novim modelom koji je iznutra isti samo se košuljica menja. Tako i sa zgradama što odvodi arhitekturu van ustaljene formule o jedinstvu sadržaja i forme koji su suštinom ujedinjeni stvarajući jedan drugog. Sada je nastala faza otuđene forme otišle u nekom drugom pravcu, sadržaj nije uznapredovao toliko.

Naravno, nije samo nalog koji predhodi stvaralačkom činu ima i drugih veza direktnih i skrivenih, paralelnih i čak ličnih. Veze su u prošlosti, oslanjanju na provereni uzor, kontinuitet, amanet neki dat odnekud, lična želja za isticanjem po svaku cenu ili već neku cenu koja se može postoći u cenjkanju sa okolinom i samim sobom. Aktuelni kod iznuđen kulturnim modelom i tržištem je u neprekidnoj promeni pa je i vrednosni sud relativizovan. Potrebe nastale i koje ubrzano nastaju, posebno nametnute od industrije kao žrtva potrošačkog društva i tržišta Želja za novinom, neobičnošću, iskakanje često na silu iz modela i okruženja u čežnji za prepoznatljivošću.

Naručioci sa svojim promoterima iznuđuju formu koja mora biti sasvim posebna ne arhitekture radi, već zbog prepoznavanja na tržištu, cilj je da se naručilac namentne i prepozna pa se u toj trci koja često zanemaruje osnovne principe projektovanja, proporciju, slaganje boja, zemljinu težu, logiku konstrukcije, arhitektura je postala važno i upotrebljivo sredstvo u marketinškoj borbi za prostor na tržištu. Vlast u okviru svojih potreba želi da se ubeleži kao što je činila odvajkada pa su bile piramide, rimske palate, srednji vek sa katedralama, sve do nedavne prošlosti sa diktatorima i revolucionarima. Danas je isto, želja vlasti da nudi publici koja posle glasa fantastične zgrade ne bi li ih pridobila i sebe označila kao naprednu, posvećenu boljitku. Nije sve uvek pod kontrolom pa se desi sasvim nadrealan spoj u gradskoj matrici, na primer naselja zvanog slam koji se zataškava i gura u maglinu i neverovatnih zgrada koje do sada nisu viđene i koje su mediski posebno naglašene, opet ne promocije arhitekture radi već prestiža dužnosnika iz vlasti. Arhitekti takođe žele da budu prepoznati i slede ponudu koja se ne može odbiti da omoguće naručiocima i vlasti prestižne zgrade. Tako je bilo oduvek, sada je kulminiralo ali istovremeno arhitekti kroz tu formu integrisani u novi sistem, tržišni, iskazuju svoj lični senzibilitet i talenat koji nije uvek neopohodan jer se nedostatak može nadomestiti tehnološkim novinama i blistavim materijalima. Nekada to nije moglo jer se zdanja delalo samo kamenom, malterom, drvetom I gvožđem.

Arhitekta sledi vreme i aktuelni trend ako uopšte želi da opstane u igri, prihvata manir, prihvata kompromise raznih vrsta i postaje sledbenik kulturnog obrasca nametnutog i usaglašenog sa tržišnim shvatanjem sveta, sve što iskače iz tog modela biva neprimećeno ili se proglašava za simpatičnu alternativu koja osvežava ali nema uticaja na globalno koračanej u stroju sistema. Došlo je do epohalne statusne promene i uloge arhitekte u činjenju grada. Arhitekta je stasao u modnog kreatora koji za svaku sezonu traži jedinstveni i do sada neviđeni lik robe koji će na tržištu da bude uspešan iliti da ima dobru prođu. Mediji se onda postaraju da to bude nazvano brendom i ma šta bude nacrtano to se proglasi i namentne kao napredak u arhitekturi i kao doprinos stvaranju novog urbanog ambijenta. Do sledeće prilike ili palca okrenutog nadole pokazanog iz prodavnice

Leave a Reply

Your email address will not be published.