Beogradsko vreme protiče u sejanju posvuda okolo propagandnih usklika i poruka građanstvu i svakako već je svima u gradu dojavljeno i svi znaju da je namera vlastonosaca beogradskih da se gradi jarbol na Ušću visok stotinudvadeset metara ali i gondola koja bi da poveže prostor opet kod Ušća sa Kalemegdanom, da se ne zaborave i pedesetčetiri fontane kojekuda po gradu. Ideja se već koje vreme ugurava putem medija a dužnosnici gradski sa sve novim gradonačelnikom svako malo podsete građane o navedenim poduhvatima. Čemu će to da služi ne objašnjavaju osim po koji od njih prozbori ono o napretku turizma i tako to. Sve to košta kako kažu znatne gradske pare za koje bi se moglo izgraditi po neka zdravstvena ustanova ili prostori za čuvanje dece ili bar par stanova za one što ih, kako izgleda, na ulicu sele iz Bristola. Ima naravno u gradu još kojećega što je svakako preče od jarbola sa zastavom državnom na vrhu ali i od gondole koja treba da prevozi sa jedne obale reke na drugu ali je neizvesno i ne zna se koga i zašto.
Sve bi to moglo naravno da se izgradi ako je ovde do sada izgrađeno svega dovoljno, ono za zdravstvo ili decu a i oni stanovi ne bi bili na odmet ili još ako bi nacionalni dohodak bio na nivou da može sebi i građanima dozvoliti malo razbacivanja para na zabavu i gradsku šminku. Ali nije, osim u govorima predsednika države i njegovih pratilaca koji ponavljaju papagajski te priče o blagostanju koje je tu pred vratima ali zaturiše u graditeljskoj žurbi negde ključ pa obećana a po njima i već ostvarena dobrobitnost ne može kroz dveri ka narodu. Priča se okolo da prilježno rade na nalaženju ključa i biće za godinu ili dve i samo treba verovati i biti strpljiv a ne stalno gunđati i ometati zlim rečima njihov pohod u nova napredna dela i otvaranje tih vrata.
O svemu tome, dakle, jarbol, pa gondola, onda fontane, da se podsetimo i Beograda na vodi tek da se ne kaže kako se ovde sva ta epohalna dela zaboravljaju, građani ne behu pitani ne ono da li im se to dopada i da li im to baš treba već ono bitno o trošenju njihovih para, niti je vlast bila zainteresovana da građansko mišljenje čuje već je sve učinjeno kako je njoj, toj vlasti pogodovalo i njima bilo na korist političku ali možda i neku drugu, likrativnu, ali ima i drugih njihovih vlastonosačkih razloga, estetski ugođaj, lepota gradskog pejsaža na primer.
Protiče tako vreme beogradsko, sadašnje, troši se u nepovrat na kvazi i kič ulepšavanje gradsko, skupo i nekorisno na nekom putu urbanističkom bez povratka, jer kad sve to bude načinjeno ostaće tako kako je zauvek, neki klinci što će doći posle svega pitaće da li oni pre njih behu normalni ali će se to odnositi ne samo na dužnosnike koji to sve učiniše već će njihova zapitanost biti uperena i na građane koji su to dopustili da se desi. A građani su dopustili i dozvolili da grad bude promenjen tom šminkom nesuvislom i ako su mislili da se i ta šminka kao i sve druge mogu izbrisati nekom kozmetičkom vodicom, pogrešili su. Ovo farbanje se ne briše, ostaje na licu Beograda i beleži vreme sadašnje, beogradsko.