Iznuđeni pejsaž … pejsaž u vremenu

U koračanju ljudske zajednice kroz vreme izmišljeni su poljoprivreda i stočarstvo jer samonikle šume i livade sa svim pripadajućim živim svetom pošto su zauzimale previše prostora behu smetnja proizvodnji hrane i čuvanju stoke pa su, u ime opstanka privedene drugoj za pleme probitačnijoj nameni. To je bilo prvo iznuđeno menjanje autentičnog pejsaža i početak čovekove dominacije nad prirodom, stvaranje neke nove njemu prilagođene sredine što će, kasnije posle nekoliko milenijuma usled igre velikih brojeva da ugrozi opstanak ljudi, naravno. Daljim napretkom civilizacije nastali su rudnici, pa onda fabrike i najzad gradovi veliki i neumereno razvijeni uz neznatne ostatke zelenog, tako da je planeta počela da dobija lik artefakta načinjenog ljudskom rukom.

Ništa više nije moglo da se suprotstavi razmnoženim primercima ljudske rase koji su osvajali prostor priterani potrebom da prežive, u iznudicii su prilagođavali planetu svojim potrebama i svom kulturnom obrascu, menjali pejsaž kad se za tim ukazivala potreba, rešavali su u trenu problem bez da su sagledavali posledice svojih aktivnosti po šumama, poljima i gorama i nametnuo se a kroz vreme i ustanovljen je način, skoro pravilo mada u zvaničnim aktima drugačije piše, to nenapisano je postalo aktuelno i u praksi važeće da o onom što sledi u budućnosti nije baš uvek neophodno misliti, bitan je savremeni trenutak. Milenijumima je učinak ljudskog rada bivao sve vidljiviji, dosegao je sve do danas. Izrabljivanoj planeti je izmenjen lik, autentični pejsaž je temeljno i zauvek promenjen i nastalo je arteficijelno okruženje, arte fact ljudskom rukom stvoren, priroda se prepustila i samo sa vremena na vreme pokazivala je da postoji odgovarajući na to nasilje zemljotresima, poplavama, sušama, uraganima ili već nekom od prirodnih nepodopština, kao opomena, upozorenje da ona još uvek postoji uprkos ljudskom delanju i naporima da je potčine i da nije tako nemoćna kao što misle ljudi koji svoje potrebe zadovoljavaju ne sagledavajući kapacitet resursa, ne primećujući da će zapasti u nenadoknadive dugove ubrzano se približavajući bankrotu.

Priče o očuvanju pejsaža sa akcentom na zelenoj sferi su i dalje i sve više tema, mada je pitanje o kom pejsažu se radi, onom iz vremena prapočetka ili onog što je pretekao pred siledžistvom civilizovanih stanovnika planete ili ovog sadanjeg što su ga vremenom pregaoci stvorili na zadovoljavanju svojih naraslih potreba stvarujući svakojake uslove za svoj egoistički poriv. Čuvaju se ipak ponegde ostatci pejsaža kao primeri kako to treba da bude učinjeno ali te oaze očito su nedovoljne da snabdeju planetu kiseonikom i obezbede održive uslove za disanje. Prave se parkovi po gradovima, čuvaju se preostale šume u okolini i sade nove na mestu gde behu neke odvajkada kao nadomestak onog što je nekoć prebrzo i nesmotreno iskorenjeno. Za boravak u prirodi propisana su pravila o ponašanju sa bezbrojnim ograničenjima pa se posetilac parka u atraktivno dizajnovanom, novom kvazi prirodnom ambijentu oseća kao da je u atomskoj centrali gde nepažljivim pokretom može izazvati globalnu katastrofu. Zapaćene su u toj scenografiji gde se odigrava savremena drama o preživljavanju autentične prirode i neki biljožderi koji pasu, i mesožderi takođe, mada njih drže u kavezima te u lancu ishrane samo ptice loveći neke pretekle bube imaju privilegiju da imitiraju nepatvorenu i nepromenjenu prirodnu sredinu.

Očuvanje prirodnog ambijenta je povereno i urbanistima koji su uz najbolju volju da ispune odgovorni zadatak spasavanja planete postali medijatori u nastavku ukroćivanja prirode. Da bi im se, urbanistima, očuvao integritet i da ne bi bili označeni kao saučesnici, sve je pokriveno i nadomešteno eufemizmom o neophodnoj i neupitnoj zaštiti iskonske prirode tamo gde je pretekla uz prateća pravila, norme i regule za čuvanja životne sredine, pojma koji je izmišljen i u javnost pušten jer ako se govori samo o prirodi onda to nije dovoljno, takvih mesta nije mnogo preostalo i onda je ceo prostor, računajući i prirodu, uključena životna sredina u taj novi termin. Sva ta novokomponovana terminologija ima za cilj da poveća stepen zaštite ali i da obezbedi okvir u kome je stvaranje savremenog prirodnog arte facta prema različitim potrebama i interesima olakšano. Iznova se stvaraju nove slike pejsaža i onda se te novonastale tvorevine posle sve predhodno ispoljene bahatosti proglašavaju autentičnim prirodnim okruženjem i štite se do sledeće prilike, sve dok se nova potreba ponukana nečijim interesom ne prijavi prilježnim urbanistima.

Arhitekti pejsažni i drugi na tu temu opredeljeni delatnici podržani botaničarima i strukovnjacima iz sfere ekoloških majstorija projektuju zelene površine u gradovima i okolo njih, dosežu do planina čiju suštinu takođe menjaju iznuđujući široke proseke u šumi za ski staze i uspinjače, pa onda protivpožarne proseke,  uz neizostavnu i sasvim stereotipnu priču o očuvanju prirodne sredine i uz kvazi naučne procene o tome dokle promena može biti dozvoljena a da ne ugrožava opstanak šume ili već nečega što je već napola uništeno ili dovedeno upravo tom prilježnošću do neprepoznatljivosti. Tako nastali novi ambijent i pejsaž kreirani u iznudici ne bi li se nadoknadio očiti nedostatak i manjak predhodno temeljno uništene autentične prirodne sredine, substitut onom koji je načeto još onomad, pre neki eon usled potrebe da opstane ljudska zajednica, nazivaju se ipak prirodnom sredinom, ekološkim dorpinosom očuvanju ili unapređenju životnog okruženja.

Ubrzanim koračanjem unapred, mada nikada nije objašnjeno dovoljno jasno šta su prednosti onog ispred ka čemu se koraci sve hitrije pružaju; ispalo je sasvim iznenadno za sve koji su korake činili da je to grad. Grad je postao mera vrednosti, pejsaž je otišao u drugi plan mada se tvrdi da je upravo suprotno, grad se nametnuo i svoju moć demonstrirao i pokazao je nasilnom nad okolinom menjajući je bezobzirno a Arhitektura je potčinjena gradu u svakom smislu jer je zavladalo uverenje da bez grada nema ni Arhitekture, teza sasvim bez osnova jer ona beše zasnovana upravo na tlu i u vreme gde se o gradu nije mislilo niti je kao entitet još uvek postojao. Ovakvo pogrešno u kratkovido gledanje je dovelo do toga da se pejsaž menja, uništava njegova autentična forma i smisao, stvara se novi, prilagođen gradu, te pejsaž onda neminovno, lišen svoje stvarnosti i svog bivstva umire na oči građana ili se ukazuje u novoj kič ili turbofolk formi daleko od uloge koja mu se nastankom planete namenjena. Pejsaž je postao neprimećen, jer stanovnik grada to vidi samo povremeno kao sliku koja mu je izabrana za gledanje a oni drugi koji žive tamo u još donekle očuvanom pejsažu imaju drugačije viđenje jer osećaju udare iz grada koji se neminovno i nasilno širi te menja autohtonost šume ili pašnjaka i planeta menja svoj lik.

Za nekoliko desetina godina sve će biti grad, zamena koja se nudi umesto autentičnog pejsaža je urbani pejsaž, zasadi GMO stabala i bilja koji treba da nadomeste pravu biljku, takva biljka od prirode stvorena bez uticaja gradograditelja nije u interesu zajednice, odnosno njenih predvodnika koji iz lukrativnih razloga još uvek ne dozvoljavaju da se trend koji je u toku promeni, umesto uzimanja vazduha i zastajanja u tom nepodobnom građenju budućnoti planete, građani se navikavaju na novu formu rasadničkog zelenila postavljenog po planu, po urbanističkoj iznuđenoj zamisli i prestaju da razlikuju divljinu od kvazi pitomine, sledi naravno slepilo jer već današnje generacije građana tu formu prihvataju kao autentičnu i pravu i jedinu moguću.

Jedno razmišljanje o “Iznuđeni pejsaž … pejsaž u vremenu

Leave a Reply

Your email address will not be published.