Đorđe Bobić

Narod se nađe ovde odjedanput obezglavljen a posledice strašne, niti da gleda, niti da diše a usta za reći, popiti i pojesti štogod odoše u bestraga, mišljenje do sada nije preterano upražnjavano pa oko toga bar nije bilo nekog zakeranja.

Nadvila se neka sumorna maglina nad ljudima i dođoše oni da spas potraže i dočeka ih Jedan od zaduženih za narod, prvi u rangu iz koga je iskrilo iskustvo stečeno preturanjem preko glave toliko toga, od radikalnih svetonazora, onda činjenja u levom mišljenju sa predznakom nacionalnog, pa doticanja demokratije u prolazu i najzad dosezanja do uzdržane evropejske provinijencije. Zaista, iako bez glave, narod je instinktom osetio gde treba da priđe i izlaz iz magle zatraži.

Dalje →

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, tešući grane za onu nastrešnicu na ivici šume koja postade prvi trag o arhitekturi, imao neku ne sasvim jasnu, danas bi rekli podsvesnu, potrebu da učini građevinu pre svega korisnom ali i da to što dela bude i oku ugodno.

Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije bio svestan njenog postojanja niti njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom, funkcionalnim potrebama, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljeni meterijal. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu tu iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju više nego njegova, uočio je i tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog praistoriskog predvečerja.

Dalje →

Bilo je u tom pejsažu mnogo zelenog bilja, raslo kao ludo i bez kontrole, listopadno, zimzeleno, platani i jelke, zatim voćke neke ali našlo se i đubreta domaćeg porekla koje aljkavi stanovnici zaturiše kojekuda i onda je uočeno od strane zaduženog dužnosnika da je to sve skupa mnogo nečisto, svašta tu imađaše i to nije bilo podnošljivo, škodi zdravlju naroda i jevropa nije zadovoljna pa mu odluka beše da se očisti srBiju i da bude čista i uzorno higijenska, onda počeše prvo prilježni ekolozi da metlaju i mlataraju alatom ali se pridružiše i ostali čistači iz drugih resora jer  su shvatili da je prilika da doprinesu očišćavanju otadžbine pa su pored otpada i tog pregolemog i nezdravo poraskog zelenila čistili i druge stvari, budžete na primer,  'ajde da se ne detaljiiše premnogo, napeše se i uspeše, očistiše sve i sada uzorna higijena vlada ...

Dalje →

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo. Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene performanse sa žarom misleći u sebi - u ali im je j..... kevu a kad me je drug pitao zašto tako mislim rekao sam mu da ništa nije razumeo i da je bolje da odemo na pivo jer on za drugo i nije, tako je to bilo jer i ja nisam baš njene gestove kapirao.

Dalje →

Beograd je stari grad, kažu preko hiljadu godina kako se spominje i za to vreme nastala je kroz bezbroj promena urbana matrica, prvo po grebenu od Kalemegdana ka Terazijama i posle sve do Vračara i nazidalo se unutar nje tušta i tma zgrada, rušilo se vremenom samo od sebe ili se neko oko toga pobrinuo, milom a bogami bilo je i sile. Uprkos svim turbulencijama i pošastima koje su se oko Ušća nadvijale mnogo toga je preteklo i grad je to nasleđivao vekovima kao svoje sopstveno nasleđe i zaostavštinu. Nekada o zaostavštini nije vođeno mnogo računa, uglavnom su vlasnici, bilo da je to država, grad ili domaćini, određivali šta je za čuvati a šta može da se promeni i grad je rastao podstican uglavnom njihovom voljom i potrebama. Posle je nadošla nova forma civilizacje znatno uznapredovala, pretežno sa zapadne strane i ustanovljeno je da u nasleđu postoje neki arte facti čija pojava prevazilazi uobičajene i stereotipne arhitektonske ili urbanističke vrednosti, uočeno je da se može pročitati iz toga šta se i kako tokom istorije događalo sa gradom i u njemu, pokazuje vrednost pregalaštva predaka i lokalni kulturni model po epohama. Onda je sledilo kanonizovanje zaštite delova nasledstva za koje je ocenjeno da zavređuje i tako sve do danas.

Dalje →

Jedan primer za obeshrabrene:

... kako je Duhovnik uspeo u ciglo dvadeset vekova da Ovcu pratilju bivajući požrtvovan, uz uporno obostrano blejanje i pre svega verovanje svo vreme, pretoči u Proizvod (pratilju) visokog tehnološkog nivoa sa kožnim sedištima ... sledećih dvadeset vekova je pred vama, započnite već danas da budete požrtvovani, da blejite i pre svega verujete ...

Dalje →

Crkva je jedna od zgrada u gradu, Beogradu ili drugde, u bilo kojoj naseobini i kada se, ako može ikako, samo tako gleda nije na odmet da se misli i o njenom izgledu. Dakle, u urbanoj matrici crkva jeste jedan od identifikacionih znakova koji je obeležavaju, ima i da se grad po takovom zdanju prepoznaje, posebno kada se radi o onima koja su odvajkada i utiču na stvaranje u nekoj meri mentalne gradske mape. U proteklih nekoliko godina u Beogradu se na raznim stranama javljaju mnoge nove crkvene tvorevine, nije na odmet reći da su jednoznačne, posvećene jednoj veroispovesti, istina preovlađujućoj, bez obzira na to što država deklariše multikulturalnost posebno kada je reč o ravnopravnosti i jednakosti verskog opredeljenja građana. Oni što se klanjaju drugim idolima kubure trajno sa lokacijama, urbanističkim papirima i dozvolama pa to što država proklamuje biva pomućeno u stvarnosti. Dugo, decenijama posle Drugog svetskog rata, to je bila priča pod embargom, ne zabranjena, ali nekako potisnuta, pa se sada gradska mapa ubrzano dopunjuje tim nedostajućim sadržajem ali, kad se bogomolja desi preoblikuje okolinu pa onda ni okolina a ni crkva nisu baš zadovoljni proizvedenim ambijentom. Nije bilo mesta za crkvenu zgradu u urbanističkim planovima pa se sada zdanje gradi gde god crkva, namerna da gradi, izbori lokaciju i uglavnom u tom poslu nema nikakvog reda. Crkva nije javni objekat po zakonu i ne može se za nju eksproprisati teren već ga crkva mora otkupiti kao da se gradi samoposluga.

Dalje →

Otvorim prozor neko jutro da provetrim sobu i ukaže mi se, a bilo je izuzetno rano, jedan prizor, scena, događanje, eukaliptus, možda šljiva, nisam mogao da odredim iako sam ceo dan potrošio na pokušaj razumevanja i onda …

EEEj, naaarode moj i braćo moja, okupimo se oko ovog svetog stega, donesite ispod njega svoju herojsku srcad da branimo otadžbinu, jedinu koju imamo, vratimo svoje ime i čast na kartu sveta odakle zlotvori pokušaše da nas izbrišu, da opet kao što beše nekada jedemo zlatnim kašikama, pomerite zato svoju dupad da opravdate nebesnost koju nam odavnina pretci podariše i budimo ih dostojni, vratimo naše granice na daleke horizonte gde nekada behu, pod ovim stegom ćemo junaštvom opet steći naše bogatstvo i nikada više nećemo ići golokuri, ej, opet kažem, otadžbina zove, ne oglušite se da ne bi posle sebi spočitavali kad oni koji sada priđu budu blago delili.

Ama narode moj, šta je bre ovo sada, šta činite, steg nije za to, tu je da nas okupi i ohrabri danas kad su svi protiv nas, manite se sada krojenja i šivenja, morate biti strpljivi i golokuro čekati da vaše herojstvo bude nagrađeno njihovim gaćama po evropski dezeniranim …

au, izgleda da mi ne veruju … ustvari, ok je, genetska stvar a dijagnoza je «daj dok ima» … ovi zaista brzo uče, savladaše lekciju za ciglo par stotina godina …  

… dođe veče i odoh na piće sa drugarima. Pričam šta sam zorom video a oni kažu da je to ovde uobičajena slika, pogotovo kad kao neka  budala otvoriš  prozor tako sabajle …

Pre nekog vremena predsednik jedne beogradske opštine, podnoseći izveštaj o stanju i razgranatosti divlje gradnje na teritoriji za koju je zadužen izreče tvrdnju da je množini objekata izgrađenih u maniru divljine doprineo nedostatak urbanističkih planova te ljudi, šta će, zidaju gde nađu mesto ne bi li smestili svoje porodice i zaklonili ih od nepogoda. Glupavi iskaz smišljen na brzaka brani dužnosnika od sopstvene odgovornosti jer je očito da ga zadatak prevazilazi . To čini većina onih koji su zaduženi da grad prave i o njemu se staraju, njihovo nedelanje se prebacuje uglavnom na masu narodnu jer onda sebe operu a nikog konkretno ne opterete pa nastaje začarani krug iz koga izlaza nema, tipićno za sistem koji glumi svoje postojanje ali ipak ima jedan cilj, da još malo potraje, makar u divlje izgrađenom komšiluku. Naravno, nije sasvim tačno da je uzrok divlje gradnje nedostatak planova. Beograd ima Generalni plan do 2021. gde su jasno određene zone za individualnu izgradnju koje mogu da zadovolje potrebe i sledeći slovo zakona moguće je da građanin nameran da zida sebi kuću zatraži uslove, priloži projekat, plati gradu šta je dužan i dobije dozvolu za gradnju.

Dalje →

Ovde je, a gde bi nego u nas, uvek bilo drugačije negoli u ostalim gradovima koji, ma kako se trudili, ne mogu da našu ovdašnjicu sustignu u originalnom i sasvim neobičnom načinu izgradnje urbaniteta bilo po liku, obimu ili načinu. Tako, uzmemo li samo Beograd u gledanje, vidi se da postoje respektabilno velika naselja izgrađena bez urbanističkih planova i dozvola, sve na osnovu lično zamišljenih sopstvenih planova i angažovanja sopstvenih resursa. Ova kreativna i maštovita građanska aktivnost u lokalnom žargonu se zove «divlja gradnja», malo grubo ali dosta tačno i opisno. Naravno, tako samo u lokalnom kazivanju, jer tako nešto u Evropi nije viđeno pa se imenuje, nigde osim kod nas kao neki sasvim poseban čin koji nas odlikuje i distancira od uštogljene evropejske kulturne matrice. Vlasti i dužnosnici sa svoje strane, uvek gledajući svoj interes ne prepoznaju ponuđenu vrednost, kažu da je to «nelegalna gradnja» pritvorno i jeftinim trikom pokušavajući da ublaže taj direktan i neposredan način obeležavanja pojave svojstven narodu. A kako da priznaju da za njihove vlade ima nešto divlje. Inspiracija za ovakav način gradnje započela je kad je država zanemoćala, a gradnja je posebno bila u ekspanziji devedesetih uz buktanje rata koji nije postojao, tada su mnogi, koji su postojali došli u grad tražeći spas, zatim su naišle ničim zaslužene sankcije i nered u državi, pa tranzicija i sve je to dalo vetar u leđa ovakvom načinu gradnje.Desilo se u tom periodu preko 150.000 raznih nelegalnih objekata širom Beograda

Dalje →