Šta je javni interes posebno u urbanizmu, u urbanoj matrici ali i van gradske strukture, negde u pejsažu? To je kada ima stvar koja se tiče svih ljudi u gradu ili na planini a obuhvata sve što je bitno za njihov opstanak, život i funkcionisanje uobičajenih a neophodnih rutina. To je Infrastruktura, zelenilo, ulice i trgovi, javne zgrade poput škola, dečijih ustanova, zdravstvenih ustanova, spomenika kulture i istorijskih utočišta gde se prošlost i dotadanje stvaralaštvo naroda čuva a ne treba zanemariti ni one zgrade gde se događa kultura a treba da je dostupna svima.
Naravno uvek postoji neki nenaglašeni ali prisutni konflikt između različitih viđenja, bilo da se radi o potrebama, moći i kapacitetu ljudi da razumeju šta je preče i da se usaglase, stvarajući savremenost koja im je potrebna ali i da poštuju ono stvoreno pre njih. Onda treba da je država sa svojim zakonima prisutna i obavezna da usaglašava nesaglasije među građanima ali i nerazumevanje i oprečna mišljenja građana i vlastonosaca i neprekidno upozorava na značaj javnog interesa kako bi grad opstao. Ali, dali je baš tako ovde, u ovom gradu, Beogradu i zemlji Srbiji.
Gondola za preko reke i Kalemegdan, zaštićeno kulturno dobro, oba objekta su iz sfere javnog interesa. Ako gondola ugrožava zidine Kalermegdana ko odlučuje šta je tu važnije i koji javni interes biva stariji i za građane bitniji. Za sada gradska vlast je na strani gondole uprkos znatnom otporu građana koji su izabrali zidine Kalemegdana kao javni inretes koji treba braniti.
MHE u pokušaju da budu izgrađene stavljanjem reka u cevi pa sledi borba ljudi koji tu okolo, oko planinskih reka žive sa vlasnicima privatnog kapitala, nastaje tuča, motke i nasilje. A zakon kaže da je u zonama gde je prirodno dobro zaštićeno MHE ne mogu da se grade. Država je pasivna jer vlastonosci imaju svoj interes da podrže kapital pa ljudi sa terena brane zakon i svoj opstanak silom.
Makiško polje je beogradsko izvorište pijaće vode a grad je učinio plan da se u neposrednoj blizini vodoizvorišta, u oper zaštićenoj zoni, gradi naselje i depo metroa a sve to podrazumeva četiriipo miliona metara kvadratnih raznih zdanja. Voda jeste javni interes najvišeg nivoa, resurs bez koga opstanka grada nema. Plan je usvojen uprkos protestu građana i struke (dobro, neki iz struke su kao lojalni službenici uradili taj plan a u istom dokumentu naglasili da je to sve opasno i rizično i da može ta gradnja ugroziti vodoizvorište) i javni interes je potisnut snagom naraslog i državi dragog privatnog interesa očitovanog u kapitalu.
Pitanje je: ko odlučuje o zaštiti javnog interesa ? Ko brani opstanak grada i građana u njemu?
Vlast je sebi prisvojila pravo da vrednuje stvari uprkos zakonu i potrebi ljudi, ne samo onih koji tu žive već i svig drugih u državi, svih onih koji će tek doći i grad naći bez vode.
Privatni interes je u trenutku odluke u sva tri navedena slučaja, gondole, MHE i Makiša, prevagnuo uprkos zakonu, stavu javnosti. Vlast i kapital, udruga lukrativna, ujedinjena oko zajedničkog interesa zanemarila je svoj primarni zadatak i zaduženje koje su na izborima dobili od građana i to je očito, bezobzirno i bahato, neodgovorno prema građanima koji su prevareni onim obećanjima i rečima pre nego su birali.
Umesto države i njenih institucija čiji je zadatak, uvek treba ponavlja reč o obavezi njihovoj da štite pre svega javni interes, ljudi koji vide delovanje vlasti in vivo i shvate da im je opstanak ugrožen moraju da ga silom brane, da javni interes, kako država sa svojim partnerom, kapitalom, ne bi taj opstanak ugrozila.
Država koristi sve svoje raspoložive resurse da otpor građana spreči, takođe koristi silu, koristi i svoju moć da komanduje institucijama i struci u njima pretvarajući ih u najmljene servisere za svoje potrebe, pa onda u Skupštini grada 61 osoba u zvanju gradskih odbornika kao lojalni serviseri vlasti izglasaju plan za Makiš, pa Urbanistički zavod Beograda uradi i potpiše plan Makiša, opet u ulozi servisera vlasti a to podrazumeva stavljane profesionalne etike u stranu, ali u njemu, u planu, ima stavka koja upozorava da tim planom predviđena gradnja može da trajno da ugrozi vodoizvorište, pa Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda potpiše projekat za stanicu gondole u zaštićenim zidinama Kalemegdana prihvatajući bez stida svoj serviserski status, pa država pošalje policiju da urede stvar oko MHE i spreče protest ugroženih ljudi.
U tim događanjima, događanjima koja se događaju ovde, nažalost počinje da liči na posrnuće struke u institucijama koja verno prati udrugu vlasti i kapitala, liči na neke nove, ovde nove ali u raznim diktaturama već ranije viđene načine koje kuda po planeti i onda ne preostaje građanima, svim ljudima koji se osete ugroženi da protivno demokratskim načelima koriste silu da bi upravo demokratska načela odbranili, ali i svoj opstanak. Ugrožen od države.
