Beograd je grad i podrazumeva se da njegovi građani treba da budu urbano obrazovani, to jest, da budu obavešteni o postojanju pravila života u gradu. To se u današnje vreme zove urbana kultura, i ona ne postoji da bi se o njoj pričalo, razmišljalo niti da bi se neko nadmetao u poznavanju te oblasti, već da bi se po njenim pravilima ljudi ponašali, pa sledstveno tome, ako žele, i živeli.
Uvreženo je mišljenje da se pod tim podrazumeva, na primer: bacanje đubreta na strogo određenim mestima, ne šaranja po zidovima, posebno tuđim, ne parkiranje na zelenim površinama, ne upadanje preko reda, a o glasnoj muzici uz otvoren prozor ili iz nekog kafića da i ne govorimo. Ovo je svakako veoma sažet pogled na ono što čini urbanu (ne)kulturu, ali pošto je to većinsko mišljenje, ono ne sme biti ni zanemareno niti pojednostavljeno.
Urbana kultura se u svetu prepoznaje po mnogim činiocima, među njima su tri izuzetno važna: privatna svojina i svojina uopšte, jer je vrednost privatne svojine veća ako je u njenom okružju uređeno javno dobro; zatim, ne ometanje drugoga niti njegovih životnih navika, pod uslovom, naravno, da i drugi to isto čine; i najzad, održavanje okoline da bi bila prihvatljivo ugodna i zdrava. Da, još nešto, urbana kultura dozvoljava da postoji i drugačije mišljenje. Sve to navodi na pomisao da je urbana kultura još jedno od oružja zle globalizacije koja nas, zamislite, unifikuje i čini bezličnim bićima bez identiteta, bez kreativnosti i bez svoga ja.
U Beogradu je sve to, naravno, sasvim drugačije. Postoji više različitih urbanih kultura, a to zavisi od mesta rođenja njegovih stanovnika: da li je u samom gradu ili u nekom dalekom kraju iz koga je dotični došao. Svako nosi svoju vlastitu urbanu kulturu kao zavetnu porodičnu fotografiju i tretira je kao neprikosnovenu, kao samu bit sopstvenog identiteta, i ako se nje, kao takve, odrekne, čini mu se kao da više ne postoji. Teško je reći je li to za grad dobro ili nije. Ne može se smatrati bilo koja od tih urbanih kultura pogrešnom, ako se ne računaju neki njeni ekstremni oblici (kao što je, na primer, ostavljanje cipela ispred vrata), jer u tom slučaju urbane kulture smetaju jedna drugoj i ugrožavaju se, pa to vrlo često dovodi do konflikta.
Bogatstvo različitih vidova urbane kulture je velika prednost Beograda i zato je Beograd u stvari svet. Neka građanska oveštala pravila (koja se pravdaju time što je tako mama kazala), mešaju se, da ne kažemo sukobljavaju, sa drugim navikama i običajima i često se iz toga stvori nešto novo u domenu urbane kulture, nekakav kompromis koji posle postane norma ponašanja. Tako te nove norme nadvladaju one stare koje postepeno nestaju i tako se stvaraju novi, različiti oblici načina života u gradu, odnosno novi oblici urbane kulture.
U Beogradu je to prilično izraženo, ali je neosporno da novi uzusi u ovoj oblasti preovlađuju, i svi voljno ili nevoljno počinju da upražnjavaju to novootkriveno ili nametnuto. Sveža krv je po prirodi jača, ima veću motivaciju, i oni Beograđani što su tu odvajkada i bez dovoljno energije da odbrane svoje viđenje urbane kulture, prepuštaju se inicijativi ovih drugih, a posle se žale i gunđaju, skoro da uživaju u tome, što su im drugi nametnuli pravila života u njihovom gradu.
Bilo bi dobro da se međusobno takmiče, ali to se ne radi jer utakmica podrazumeva i mogućnost gubitka, makar i sa malom razlikom. Zato, kada se radi o ovako važnoj stvari, bolje je ne preduzimati tu đavolju rabotu. Adrenalin se smiruje i samom prepirkom posle koje su svi pobednici, ili bar veruju u to.
U Beogradu je odvajkada bilo tako, i to je, na neki način, stvaralo njegov identitet. Za vreme Turaka postojala su dva načina života, naš i njihov. Kasnije su se neki ljudi školovali u Beču i Pragu, pa su mnoge od tamošnjih navika preneli u Beograd. I tako je kroz istoriju Beograd bio otvoren, prihvatao je i dozvoljavao da se urbane kulture sa raznih strana u njemu nastanjuju i mešaju, i zato je lep, zato je nadmoćan, zato je, pre svega, tolerantan, i zato uspeva da sam, bez ikakvog plana, stvori sasvim poseban, beogradski vid urbane kulture.