Beograd ima svoje ruševine iz raznih perioda, odvajkada do danas, i one su postale deo okruženja u kojem živimo. Ruševine su veoma različite: stare, nastale događanjem istorije, zatim one što su ih stvorili nasilnici nekoliko decenija unazad, i najzad one koje nastaju da bi se oslobodio prostor za izgradnju nečeg novog. Ruševina ima u celom gradu, i nad zemljom i pod zemljom, najviše ih je na Kalemegdanu.
Ima ih još iz rimskog doba i ranije, ali i iz doba Turaka i Austrougara, i iz srpskih ustanaka i kasnije, i sve to arheolozi pokušavaju već decenijama da poprave i konzerviraju, ne bi li sačuvali uspomenu na neke događaje i arhitekturu. Ima tu i želje i poruke onima koji su ih stvorili da se to ovde pamti, mada se ne zna da li je dobro nekoga opominjati svojom nevoljom. Ali ima i želje da se sebi, gradu, prida izvestan značaj, da se vidi da se tu događala neka istorija, i to ne bilo kakva istorija. Beogradska!
Tako Beograđani čuvaju sve te ruševine i trude se da ih učine autentičnim, da im očuvaju identitet, ponose se njima i zovu ih arheološkim blagom. Ne zbog ruševina samih, već zato što su one dokaz da su ovde bivali i Rimljani i mnogi drugi međunarodno priznati i značajni pokoritelji i pustolovi. Ali i da pokažu da ovde nisu dolazili samo takvi, da je bilo i onih kreativnih, koji su gradili da bi imali gde da smeste i vojsku i sebe, a gde da se i Bogu pomole.
Već je postalo stereotip da je Beograd često rušen, tako da nije nužno stalno ponavljati o bombardovanju iz Drugog svetskog rata, u kojem su se istakli i neprijatelji i saveznici, a što je proteklih decenija tako popravljeno da se i najmanji trag teško može naći. Treba spominjati nove ruševine od raketa iz 1999. godine, ili od raznih protesta i demonstracija od 2000. do danas. Te ruševine Beograđani ne vole, trude se da ih uklone i zaborave, i to je jedan neravnopravan i nedemokratski pristup ruševinama. Jer ruševine su ruševine, sve su nastale povodom nekih događaja, sa razlogom, ma kakav on bio, i to što ih neki ne vole ili im je neprijatno da ih gledaju, nije razlog da se zaboravi i istorija.
I najzad, kada se ruši da bi se stvorilo nešto novo, te ruševine i to mesto imaju svoj istorijat i identitet i sa njima odlazi u zaborav i nečiji život. O ovim ruševinama se ne priča mnogo, jer ih stvaraju neki anonimni građevinari, i od njih, kao trag, ostane možda samo po neka slika. Ali i te ruševine treba da budu upisane u istorijsku mapu grada i u memoriju gradskih zbivanja, za neke nove naraštaje, kako bi se znalo i zapamtilo da je neki Beograđanin imao na tom mestu svoj dom i odgojio decu, koja su možda postala poznata u svetu. To je sve važno za ovaj grad i njegovo trajanje, nije dovoljno da se samo zna mesto gde je Đura Jakšić pisao pesme, slikao, ili oprobavao razmeru vina i vode. Ili, pak, mesto na kom je neki veoma važan drug nešto važno rekao. Beograđani su važni, jer su oni život proveli u ovom gradu i dali ga ovom gradu, a ne oni koji su se tu slučajno našli i ubeležili se sticajem nekakvih istoriskih okolnosti izvan volje i htenja Beograđana. A oni Beograđani koji su sve te okolnosti podneli ostali su skrajnuti, na margini, i još im je i mesto događanja njihovog života izmenjeno, postalo neprepoznatljivo. Njihova prošlost je nestala u ruševinama, i na tim mestima će stajati neka nova budućnost, koja će isto tako, posle nekih sto godina, postati prošlost za neke nove Beograđane. Da li onda uopšte i vredi rušiti?
I još, nije pravedno da jedne ruševine budu kraj nas u punom sjaju i obimu, a druge skrajnute, samo u porodičnim albumima. Zato treba da postoji muzej ruševina. Pored nekoliko desetina raznih muzeja u Beogradu, muzej ruševina bi ovu nepravdu donekle ispravio.