Čubura je dobila status kultnog mesta u centru Beograda, smeštena je kod Hrama, na početku grebena, gleda pravo ka Kalemegdanu. Živeli su tamo pesnici, zanatlije, boemi, bile su kafanice, kuće sa baštom i voćkom uz dvorišnu česmu. To je vremenom nekako iščilelo a da Beograđani to nisu primetili, pa i dalje žive virtuelnu Čuburu iz mitskog sećanja. Čak su i privremene, neprilične zgrade nastale u poslednje dve decenije, postale deo kultnog mesta i one se brane kao da su tu od pamtiveka.
Među Čuburcima vlada uverenje: ako se uklone, ukloniće se i „onaj“ duh i lik Čubure. Ne čudi ta čežnja za prohujalim. Time se dokazuje da sve to nije iznebuha palo tu, u centar grada. Ali, pošto se ovde sve prečesto menja prošlost se, ma kakva bila, nekako zanemari i skrajne pa onda Beograđani nemaju za šta da se uhvate, imaju osećaj kao da su tu od juče. Pošto, naravno nisu, ta čežnja je nešto kao hvatanje za slamku ili samopotvrđivanje.
Čubura, nastala u svoje vreme, počela je da se menja između dva rata kad su bolje sojeći Beograđani počeli da grade neke malo veće kuće na mestu sasvim malih. Potom je izbio rat pa je sve stalo, a ostale su te retke petospratnice među onim originalnim iz devetnaestog ili početka dvadesetog veka. Između dva rata počela je izgradnja Hrama i plan je predviđao da se oko njega grade mnoge značajne zgrade namenjene crkvi i da urbana matrica prati značaj tog nacionalno verskog mesta, čiji je važan deo trebalo da predstavlja Čubura. I to je rat zaustavio, a kasnije i nova vlast, i kad je nanovo nastavljena izgradnja Hrama i sprečena izgradnja Vračarskog bulevara, sve se najednom otelo kontroli. Uprkos planovima, Čuburci, ali i drugi koji su tu našli mesto za svoje inicijative, divljom gradnjom su izmenili inicijalni lik ovog kvarta; zanatljije i male kafane, zaštitni znak kraja, odstupili su i prepustili prostor ljudima koji su imali neku drugačiju viziju kreiranja ovog dela grada.
Zatim je došla tranzicija i zemljište je postalo vraški skupo i traženo, pa su Čuburci, prirodno, krenuli da prodaju svoje kućerke i placeve, one iz mita, zajedno sa svojim uspomenama. Uz primerenu naknadu počeli su da se iseljavaju, ili da dobijaju nove stanove u samoj Čuburi i da žive tu, ali i da nastavljaju da brane mit pobrkan sa realnošću i tako nekako opstanu u svom virtuelnom prostoru. Sa druge strane, novi klinci, potomci ili došljaci, potpuno ravnodušni prema starom duhu Čubure, koji registruju samo realni okvir, počeli su neprimereno glasno da iskazuju da im, pored novih zgrada i arhitekture iz časopisa, zapravo smetaju one stare kuće iz prve graditeljske inspiracije predaka Čuburaca, kojih je inako sve manje.
Sve u svemu, nije to licemerje Čuburaca, prirodno je da se želi bolje, to je svrsishodan proces i hvala Bogu da je došlo to vreme. Ali nostalgija za ambijentom, nestalim ili u nestajanju, i dalje je jaka, možda ih tišti osećaj krivice što je godinama branjen mit olako prodat za novac. Urbanitet kraja se neminovno menja, to traje, učesnici u tome, Čuburci, ponašaju se sasvim kooperativno i normalno, ali uz podsvesni osećaj da su nešto izdali, da su odstupili. Sve se to dešava veoma brzo pa je teško naći meru između duhovnog kao što je mit o Čuburi, i materijalnog kao što su investicije i ponude koje se teško mogu odbiti.
Odstupnicu pruža urbanistički plan. Građani iz njega crpe mogućnost za dobar izgovor: eto šta ćemo, plan je tako odredio, šta smo mogli. Govore tako uprkos tome što su prilikom javne diskusije bili veoma protiv tog istog plana, koji im omogućava da osavremene svoj ambijent, da unaprede kvalitet životne sredine, da se približe evropskim vrednostima. Opet su Beograđani raspeti između dva sveta i dve potrebe, ali umeju oni to da prebrode i biće to neka nova Čubura za koju godinu, i ona će, takva nova, u dalekoj budućnosti biti kultno mesto koje će Čuburci, neki sasvim novi, braniti od svake želje za promenom. Ali posle loma koji su nedavno preživeli, sve će u budućnosti biti mnogo lakše.