Beograd je uvek bio potpuno drugačiji od ostalih gradova koji, ma kako se trudili, ne mogu da ga sustignu u originalnom i sasvim neobičnom načinu izgradnje grada. Tako u Beogradu postoje respektabilno velika naselja izgrađena bez urbanističkih planova i dozvola, sve na osnovu lično zamišljenih sopstvenih planova.
Ova kreativna i maštovita građanska aktivnost se u lokalnom žargonu zove – divlja gradnja. Samo u lokalnom, jer tako nešto nigde u Evropi nije viđeno pa se imenuje samo kod nas. Inspiracija za ovakav način gradnje započela je kad je država zanemoćala, a posebno je bila u ekspanziji devedesetih, kada je buktao rat koji nije postojao, kada su mnogi došli tražeći spas, zatim su došle sankcije i nered u državi, pa tranzicija, i sve je to dalo vetar u leđa ovakvom načinu gradnje.
Desilo se u tom periodu preko 150.000 raznih nelegalnih objekata širom Beograda, od čega je veliki deo na javnom zemljištu namenjenom parkovima, javnim objektima, na jednom mestu je čak zauzeto i mesto za autoput. Arhitektura je, naravno, dobila veoma značajan doprinos u sasvim novim formama i načinu izražavanja koji je specifičan i jedinstven; klasično nastrojeni kritičari još uvek nisu razumeli poruku ove arhitekture i moraju se hitno tome posvetiti.
Mnogi su to uradili iz očaja; tek pristigli u Beograd, našli su sebi mesto pod suncem i zbrinuli porodicu gde i kako su mogli, a divlja gradnja na nekoj njivi bez vodovoda, puta i struje im je za to pružila mogućnost. Neki su umanjivali svoju nesreću gradnjom kuća od par stotina kvadrata, pa i na dva, tri sprata, to je njihovo ljudsko pravo da leče svoj bol na sebi prihvatljiv način. Posle su se pridružili i graditelji po ovom modelu željni profita ali njihov broj nije referetan i ovde im se neće poklanjati pažnja.
Ali ne sme se zaboraviti ni poetično i herojsko osvajanje prostora (setimo se Divljeg zapada i Indijanaca…) gde čovek u borbi za životni prostor preuzima sudbinu u svoje ruke i gradeću kuću, dom svoj, uspeva da se izbori za svoje mesto na planeti. Misliti tada na pravila koja nameću urbana kultura ili neki obrasci civilizaciskog ponašanja nije moguće a ni svrsishodno, i tu pobeda nije izgledna. Zar u toj borbi misliti na komšiju kome se zaziđuju prozori ili na zauzeti deo ulice? U takvim slučajevima građanska moralisanja su samo prepreka ka ostvarenju lične sreće u kojoj tuđa, sreća najbližeg suseda ili bilo kog Beograđanina, nema mesta.
Divljom gradnjom pobeđen je urbanizam jer je u svetu uobičajeno da se urbanističkim planom predvidi razvoj nekog placa, da se planom oblikuje vizija pa tek onda gradi. Kreativno, alternativno i divlje delanje nametnulo je drugačiji adet: prvo se izgradi a onda urbanisti planiraju i u pravila uteruju stvoreno, na silu stvaraju viziju, jer kakav je to plan bez vizije! Tako je ustanovljeno iznuđeno pravilo i način ponašanja postao prihvatljiv način izgradnje grada, tako reći, novi model, i nije jasno zašto to država ne kapitalizuje i ne plasira (proda) Evropi kao još jedan doprinos razvoju planete, koji će pokazati kolika je moć naše kreativnosti. Elem, kad se zna da je tako, da se to divlje rođeno mora gajiti, nekim planom u budućnosti kako-tako urediti, čemu čekati planere da osmisle viziju, vizija se odmah gradi; jedino što ne valja je što je ta vizija svedena na jednu vlastitu parcelu, pa se onda od mnogih pojedinačnih, spontanih vizija, stvara ona ukupna za celo naselje.
I nije ovde reč samo o nelegalnoj gradnji kao nezakonitom činu. Ljudi koji preduzimaju takvu akciju negiraju osnovu na kojoj opstaje grad, jer grad nastaje i traje na poštovanju zajedničkih interesa i kompromisu građana oko različitih stvari. Od “ne bacaj đubre komšiji pod prozor”, od “ne zidaj tamo gde planom nije predviđeno” sve do “čuvaj javni prostor da bismo preživeli”.
Svaki pokušaj objašnjenja ovog procesa i događanja teško nailazi na logično razumevanje. Stvoren je čitav sistem i rečnik kreatora kojim se sve to opravdava, oni sebe, malte ne, kvalifikuju kao avangardu. To je očito postao legalan manir, a posledica se ne leči izradom nekakvih planova koji će to čudo naknadno da urede, jer je to nemoguće, već prihvatanjem urađenog I statusa quo i stvaranjem novih pravila kojima će se regulisati taj model, kao, na primer, neki novi urbanizam. Najzad, i naivno slikarstvo je posle dugog vremena dobilo ravnopravan status sa onim koje nije naivno, čak i dela iz tog načina stvaranja umetnosti vise po svetskim galerijama i muzejima, a žene iz Kovačice postadoše svetski poznate i priznate primadone.