Na grebenu beogradskih leđa stoje tri važna i prepoznatljiva mesta: Kalemegdan, gde je grad započet i koji je čuvar istorije i njegovog bića, zatim Terazijska terasa, gradska dnevna soba, i najzad Vraćarski plato kod Hrama, za koji je odlučeno da bude duhovno središte grada . Na Teraziskoj terasi odvijala su se važna gradska zbivanja, stvarale ideje, pisale pesme, kovale zavere, neke i ostvarivale. Beograd ima Terazisku terasu kao vidikovac ka Evropi sve do Pešte, tamo preko Save koja je nekada bila granica, pa su Beograđani gledali granicu odozgo, sa visine, i možda se tako i osećali – važno. Ali, ne svi; onima tek došavšima sa planine te visine je bilo sasvim dovoljno.
Teraziska terasa je takođe dobila na značaju ne samo zbog prekrasne pozicije na mapi grada sa dugom, neprekinutom vizurom u beskrajni pejsaž, već i stoga što je decenijama, još s početka prošlog veka, prostor stasao kao arhitektonski izazov, pa su mnogi probali da se na njemu iskažu. I konkursi su bili raspisivani i nikako se nije moglo doći u situaciju (možda postoji neka prepreka u rasporedu planeta pa kad se one postave u pravilan položaj i taj prostor će biti konačno uobličen …) da Beograđani najzad imaju uređeno mesto primereno samom gradskom središtu. Da dnevna soba bude okrečena i nameštaj upristojen kako doliči novom veku, naravno uz obavezno očuvanje onih starih i vrednih komada, koji u međuvremenu nisu bili založeni ili prodati antikvarnicama.
Dakle, bilo je planova i namera još sa kraja devetnaestog veka, ali Nikola Dobrović je tik pred drugi svetski rat (zanimljivo je da se projekti za značajne gradske poteze dogode uvek pred neki rat ili drugu kataklizmu i tako nerealizovani ostanu kao uspomena, kreacija koju čuvamo i pazimo dok ne dođe neka nova…) imao viziju i stvorio arhetip. Bilo je naravno i pre njega arhitekata koji su se na tom prostoru dokazivali i oprobavali na sličan način, ali – od Dobrovića se računa vreme. Kasnije, kad god se za ovaj prostor radio neki projekat, arhitekti su malo pogledavali na taj uzor i delali u okviru svojih mogućnosti i dometa, mada im je projekat uvek ličilo na razradu zadate teme. Tako je i sa projektom koji je u toku, mada ni njegova sudbina nije do kraja
izvesna.
U svim projektima, ili u najvećem broju slučajeva, arhitekti su insistirali na simetriji: da levo bude kao desno, pa je to uvek ličilo na neku kapiju. Tako se, naglašavalo, verovatno bez namere ili unapred smišljene poruke, da je to kraj jednog sveta i početak drugog, a tome kapija i služi, zar ne? Ako je tako, to ipak nije dobra poruka. Teraziska terasa je mesto susreta i komunikacije, ne samo zato što je u središtu grada pa okuplja njegove žitelje, već i zato što je u središtu sveta, na međi dve civilizacije, ma kako se to razumelo, a one se ovde mogu sresti i upoznati, možda i prihvatiti. Kapija na tom mestu, ako je i ima, treba da je uvek širom otvorena, a onda je bolje da je nema. Jer to je ustvari agora, između zgrada koje je štite, slobodan i neizgrađen prostor, dostupan i pristupačan građanima u kojem se oni mogu iskazati, videti i upoznati druge i razmeniti vrednosti. Beograđani nepogrešivo osećaju i prepoznaju tu mogućnost pa žele da to ostane upravo tako, zeleni, parkovski uređen prostor gde je komunikacija slobodna i neopterećena obavezujućom izgrađenom matricom, na kojoj uglavnom insistiraju arhitekti, a to su potvrdili svi učesnici na prošlogodišnjem javnom arhitektonskom konkursu.
I nije ovde reč samo o očuvanju nekoliko stabala i pratećeg zelenila, niti o zaštiti vizure koju, uostalom, niko i ne ugrožava. Ovde se radi o očuvanju lika i duha mesta u gradu koji povezuje urbanu matricu, ujedinjuje građanske putanje i misli, artikuliše potrebe i htenja građana i emituje poruku o Beogradu, dinamičnom gradu, koji svedoči da ima neobično veliku želju za razgovor sa drugima, ali i unutar samog sebe. Zaštita tog mesta artikulisana je i iskazana neki put na grub način samo iz želje da se namera onih drugih, graditelja, onemogući, spreči i odagna na neko drugo mesto. Ponovo je to nekakav raskorak, dvomisao, tipična za način mišljenja žitelja Beograda o svom gradu, a u ovom slučaju to je i sučeljavanje želja i potreba jednih, i kreativnnih pobuda drugih. Čuvari mesta su u prednosti i ta borba će trajati sve dok se agora ne izgradi, dok se projekat agore konačno ne ostvari, a onda će se svi, i oni za i oni protiv, brzo navići i izgledaće im kao da je to oduvek tu stajalo i kao da su svi oduvek baš to i hteli.