Beograd ima pristanište na Savi, ispod Kalemegdana, i kad se sa te strane doplovljava rekama ili gleda sa Novog Beograda, gradska slika je najlepša, silueta Tvrđave koja izranja iz reke pleni svojom ubedljivošću. Tako je sve dok se gleda iz daljine, ta slika privlači i ne ostavlja nikoga ravnodušnim, za pamćenje je, a kad se dođe na pristanište onda čarolija nestaje, namernika dočekuje usko zemljište između vode i železničke pruge bez komunikacije sa gradom. Nedavno je izgrađen novi pristan sa dokom za pristup brodova prihvatljivog lika i funkcionalno održiv i stvorena je mogućnost da oni koji pristupe u Beograd imaju gde to da urade a da se tom prilikom ne osete iskrcani u neki ćorsokak. Pristanište je mesto gde rekoplovci dođu i prvi put dotaknu tlo grada, pa se očekuje da to bude gostoljubivo i privlačno prihvatilište, da osete da su dobrodošli.
Tu duž obale, na uskom keju, dominira dugačka niska zgrada (u beo-žargonu „Beton hala”) napravljena nekada davno za lučki magacin gde je istovarivana razna roba, te je i lik zdanja primeren toj nameni. Pozadi je železnički tunel koji vodi vozove u teretnu luku na Dunavu, a posle je Karađorđeva ulica sa tramvajskim šinama kao nepremostiva prepreka pristupu u grad i Velikom stepeništu. Opet bi se moglo govoriti o strahu Beograđana od onoga što plovi rekama i njima pristiže…ali sada to nije tema.
Minimalistička arhitektura zapuštene „Beton hale” neprimerena je onome što se vidi kad se pogled podigne i usmeri gore, ka Tvrđavi. Dva različita doživljaja i teško spojiva, čak suprotstavljeni ambijenti koji nisu odavali lik metropole na mestu kontakta, prvog utiska o gradu, na mestu gde je to najvažnije. Decenijama je to tako bilo, planiralo se uveliko ali, kao i uvek, bilo je bezbroj razloga da sve ostane kako jeste: od nerešene imovine, nesporazuma oko koncepta, nadležnosti, samog opstanka zgrade, nejasnih poruka onih što štite kulturna dobra, i nemoć arhitekata da razumeju tako jasnu i nedvosmislenu potrebu.
A onda je privatna inicijativa pokrenula stvari sa mrtve tačke, unela novu energiju, prepoznala vrednost mesta gde sam objekat „Beton hale”i nije tako važan. Napravljena je u jednom delu galerija, iskazana jasnim savremenim arhitektonskim jezikom, koja emituje poruku o novim vrednostima na kojima Beograd može da temelji svoju budućnost. Tu ispod Kalemegdana taj događaj spaja na kreativan način dva vremena, stvarajući nov jedinstveni ambijent gde Tvrđava dominira arhitekturom, a „Beton hala” sadržajem. Delimično obnovljeno magacinsko zdanje spremno je da novim sadržajem prihvati i u grad prenese poruku iz sveta, na pristaništu koje je usputna tačka na dunavskom putu, ali i da putnici sliku o Beogradu odnesu u svet. Ako se tako nastavi, Beograd će dobiti izlaz na reku i mogućnost aktivne komunikacije sa okruženjem i evropskom civilizacijom kojoj pripada.
Sledi stvaranje neophodne lake i jednostavne veze pristaništa sa gradom. Namera je da se pristup gradu ostvari preko krova „Beton hale” odakle bi pešački most vodio ljude ka Tvrđavi i Kosančićevom vencu, a posle bi se oni već snašli i osvojili centar grada. U „Beton hali” je, naravno, i mesto putničkom servisu gde bi putnike sačekala gostoljubivost Beograda. Sve će to biti tako uskoro, a što nije već dokaz je da ipak nije sve savršeno, jer stanje savršenstva nije prirodno, uspavljuje kreativnost i sputava borbenost.
Dakle, preporučeno je da magacinski lik objekta bude zadržan, nije dozvoljeno da se menja, nije odobreno, na primer, da se na krovu postave, kao što je predlagano, bela jedra pa da „Beton hala” zaplovi i ponese Tvrđavu u svet. Ne zna se zaista šta se štiti, da li sam objekat koji za to nema nikakvih zasluga, ili se štiti tvrđava od zdanja koje je ne ugrožava. Nedostatak hrabre vizije i energičnog upisivanja ovovremene arhitektonske poruke u podnožje Tvrđave smanjuje likovni naboj, estetiku i poetiku koja se iz spoja dva sveta i dva vremena može priuštiti gradu. Iako se i sama od sebe preporučuje i nije je teško čuti. Ako krov „Beton hale” bude samo prazna površina za dolazak do mosta ka Kalemegdanu, izgubiće se mogućnost neke uzbudljive slike Beograda koja govori o gradu otvorenom za novi zvuk, ali koji istovremeno i čuva zvuk iz svoje prošlosti.