Beograd, metropola sa evropskom pretenzijom, nosio je jedno vreme epitet, smišljen devedesetih, kiosk grada, što je realno oslikavalo situaciju u gradu. Tada je ta kreativna maloprivredna delatnost bujala, nicali su kiosci bilo gde, čak i tamo gde je to bilo nemoguće, što samo dokazuje da su Beograđani zaista sposobni i za stvaranje čuda, samo kad je motiv dovoljno inspirativan. Kiosci se nalaze svugde po gradu, u parkovima, na trotoarima, uz javne zgrade, na javnim površinama, u zoološkom vrtu, neizbežni su i u njima se prodaje: nakit, novine, cigarete, ćevapi i slatkiši, knjige, skupa pića i kisela voda, odeća i cipele, istina je da nema lokomotiva jer nisu dovoljno prostrani, mada mogu da porastu do respektabilne dimenzije. Zbog nekoliko puta manje cene od zidanog lokala kiosci su postali nelojalna konkurencija, mada ima i mišljenja da je to dobro za umanjivanje socijalnih razlika putem ovakvih dodatnih radnih mesta koja se za male pare mogu stvoriti.Može se reći da je nastao paralelni grad ubačen u gradsku matricu i svojom masom i brojem jedinki ove vrste, nametnuo se, počeo značajno da utiče na okruženje stvarajući sasvim poseban, beogradski ambijent, i ne samo to, kreiran je i poseban način života koji menja ustaljene i malograđanske navike da se u kupovinu ide u robnu kuću ili prodavnicu u prizemlju duž gradskih ulica. Sa kioscima je mnogo fleksibilnije, veselije, cenovno prihvatljivije. Bulevari i ulice dobijaju novi identitet na susretu plehane tvorevine i prodavnice u zgradi, a sve na istom trotoaru.
Urbanu sliku formira i arhitektonika kioska iskazana u najvećem broju slučajeva polupismenim jezikom samoinicijative ili umeća nekog bravara, pa ih ima raznolikih po obliku, boji i materijalizaciji. Ima ih po nekoliko pribivenih jedan uz drugi i svi su kao po pravilu različiti, svojim likom stvaraju turbo dinamiku gradske slike, poružnjavaju Beograd, menjajući mu nasilno identitet što je posledica urbanih kultura pristigle odasvud a koja nažalost može da osvoji grad. Ima i uspelih arhitektura kioska koja ne utiče na poboljšanje ukupne slike, jednostavno, malo ih je.
Naravno, nije reč o tome da se ovaj artefakt radikalno ukloni sa beogradskih ulica, naprotiv. Kiosk može biti atraktivna dopuna pešačkih prostora ne samo sadržajem kojim dopunjava gradsku vrevu, već i učešćem u likovnosti ambijenta gradske ulice, uostalom kao i svaki drugi komad urbanog mobilijara. Ali kao i sve drugo, kada toga ima previše i kada počne da dominira, stvara suprotan efekat, pa se potencijalna korist, kako funkcionalna tako i estetska gubi, nestaje pred agresijom i negrađanskim poimanjem upotrebe javnog prostora. Ugrožene su tada primarne vrednosti na kojima građani opstaju u gradu i sa njim a koje je grad osvojio tokom proteklog vremena. Pre neku godinu grad je pokušaio da se zaštiti, da uredi preteći haos ili da ga bar privede razumnoj meri i razmeri. Donekle je akcija bila uspešna ali ni izdaleka dovršena, centar grada je prošao bolje. Uz iznenađujuću podršku medija vlasnicima kioska razmatrana su socijalna pitanja, prehrana porodice, nezaposlenost, pravna pitanja, angažovane su interesne grupe, stvorena je atmosfera da je to kiosk nasilje nad gradom posledica teških vremena i da je tolerancija neophodna, pa i po cenu unakarađenog Beograda.
Pokušavano je da se problem reši u okviru struke, arhitektonske, raspisivani su javni konkursi za dizajn kioska, pravljeni su prezentacioni modeli, razne firme su predlagale svoje forme, ali to se opet završilo mnogobrojnim modelima. Bio je jedan „beogradski kiosk” još iz onih vremena kada su kiosci bili „naši” i kada je zaista gradska vlast mogla da odredi kakav i gde treba da bude, ali i on je izgubio bitku sa preduzetništvom, privatlukom i prostaklukom. A stvar može da se reši jednostavno: kiosk je na javnom zemljištu, tu samo grad može da gradi kiosk i da ga potom tenderom dodeli nekome na korišćenje. Tada se može govoriti o arhitekturi kioska, ambijentu u kome on jeste u likovnoj komunikaciji sa okolinom i može biti jedan od komada urbanog mobilijara, učesnik u stvaranju nove estetike Beograda.