Beograd ima Generalni plan kojim se predviđa i određuje održivi urbanistički razvoj grada do 2021. godine. Sačinjen je i usvojen 2003., neposredno posle promena koje su se dogodile, i namera je bila da se u novim okolnostima obezbedi gradu dokument na osnovu kojeg će se izgrađivati. Tada, uz sav entuzijazam planera i političara i težnji ili čežnji da Beograd bude metropola, nije bilo moguće predvideti sve aspekte koji će uticati na budući razvoj; novac, pristanak investitora da dođu u „ovo” okruženje, opterećenje proteklim događajima, želja da se to brzo prevaziđe, a ne treba zaboraviti ni nekoliko godina prekida realnih komunikacija sa svetom pa je lokalna klaustrofobična armosfera postala način mišljenja. Zaista je bilo teško u tim okolnostima planirati budućnost.
Zbog toga, a i da bi se pre svega dalo vremena ljudima da dođu k sebi posle svega, strategija je bila da se sačini plan koji određuje javno zemljište za javne potrebe, koridore za saobraćaj i infrastrukturu, zelenilo i zemljište za javne objekte, da to bude dugoročno namenjeno i zaštićeno. Ostalo zemljište je u režimu promena u skladu sa razvojem grada, potrebama i mogućnostima građana, investitora, i te promene, putem ustanovljene procedure, mogu biti godišnje, uz poštovanje osnovne namene zemljišta, ekoloških i drugih standarda i pravila koje je plan propisao. To je bio dobar odgovor na izazov iz 2003. godine kada je trebalo predvideti događaje za dvadeset godina unapred, bez dovoljno relevantnih podataka i u velikoj neizvesnosti. Za takve odluke entuzijazam i vera u dobru budućnost nije dovoljna. Proteklih nekoliko godina, uz nesporazume i greške, jer je u pitanju novina, grad je imao prihvatljivu ponudu i rešenje, i to se u Beogradu i vidi.
I kada se očekivalo da se usvojena i ustanovljena novina GP razvije, da se unapredi i bude na polzu gradu, započeo je dijalog o ispravnosti takve metodologije i strategije (u toku izrade plana i javne rasprave nije bilo primedbi na ovu temu …) što samo po sebi jeste dobro, kritika inspiriše, opominje i ukazuje na nepodopštinu koja je moguća u stvaralačkom žaru. Osporavanje je zasnovano na tvrdnji da je Generalni plan ustav grada i da ne sme biti menjan ni pod kojim uslovima, i da bitne promene predhodnog plana, onog iz 1972. godine, imaju cilj da se izađe u susret investitorima i da se njihovi interesi zadovolje. To sa investitorima je donekle tačno jer bez njih nema ni razvoja ni gradnje, a i gradski budžet bi se nedovoljno punio pa bi i javni interes ostao u zapećku; no, okarakterisati ustav i to gradski, ako tako što i postoji, kao sinonim nepromenljivosti nije čak ni duhovito..
Sve je to moguće, rasprava na određenu temu se može razvijati i nije ovde to u pitanju; pažnju izaziva, ili treba da je izazove, ne neminovni sukob koncepcija, što je u krajnjoj liniji demokratski, već način mišljenja okovan nesposobnošću da se prihvate promene uz sva deklarisanja o njihovoj nužnosti. Opet se gubi silno vreme i energija, ne u svrishodnoj raspravi o mogućim poboljšanjima usvojenog koncepta i započetog posla, već u dokazivanju da je, na primer, Generalni plan grada iz 1972. bio upravo taj ustav (a šta sa Generalnim planovima od ranije? … ) koji je imao planetarno dobra rešenja, ovi ga sad odbacuju, pa je takav potez štetan i neće od Beograda napraviti metropolu, vratiće ga u mračnu prošlost ili će se pak gradu dogoditi nešto strašno. O održivoj viziji i razvoju, potrebama građana, parama i realnim mogućnostima Beograda se ne govori, na to ustavobranitelji nemaju suvislog odgovora pa je bolje da se preskoči taj deo teme. Njihov cilj je sasvim lične prirode: da se odbrani autorsko pravo i minuli rad, što se i ne osporava. U ono vreme, pre tridesetak godina, plan je bio uzoran, osim što mu savremene okolnosti nisu naklonjene pa zato ide u arhivu, u policu izuzetnih dostignuća u urbanističkom planiranju. Odgovornost za izrečeno, a odnosi se na Beograd i Beograđane, nije u tom paketu bila uračunata. Vreme prolazi a Beograđani su sputani mišljenjima iz prošlosti i umesto da svu energiju posvete i ulože u ostvarenje dogovorenog, zbunjeni su i brane se od priziva iz prošlih vremena, a buduća zbog toga moraju da se odlože, ili mogu da im sasvim izmaknu.