Beograd ima Pobednika
Pobednik će tamo na stubu biti verovatno još jako dugo, zauvek ne postoji mada u nas ni takva stvar nije nemoguća, ali ipak nije sve tako strašno. Njegova uloga će biti kreirana okolinom, iz susedstva ako dođe nevolja, onda možda on nekog opomene ili preplaši pa odustanu. Nevolja je sa avionima jer ga oni sagledavaju iz vazduha, u teme, a onda je on malecki i niko ga ne zarezuje i bacaju smeće po našim glavama iako on tamo uredno stoji sa svojom pticom i mačem.
Beograd ima nazive ulica
Slično je sa događajima ili političkim pokretima, ali je problem što se o tome neprekidno diskutuje, osporava ili opravdava pa Beograđani često imaju priliku da žive u ulici koja se zove po događaju povodom koga su izgubili člana porodicee ili imovinu i to ih frustrira verovatno. Toga je sve manje jer se promenilo sve što se moglo, ali uvek ima još po neki heroj koji stameno drži svoje ime i prezime na uglu neke ulice.
Menjanje naziva ulica prividno ukida istoriske činjenice ili ih menja ali i ne dozvoljava da se utvrdi da li je čovek ili događaj realno vrednovan. Sve se svodi na ideološku procenu.
Rusi do skora nisu uopšte imali nazive ulica istaknute na uglovima gde je uobičajeno, kako bi sprečili mrskog agresora, ako ne daj Bože dođe, da se snađe čak i kad ima kartu grada i da mu bude teže u pokoravanju grada.
Beograd – grad urbane kulture
To znači i svest o svojini, nije samo sopstveni stan ili dvorište a bogami u Beogradu i njiva ponegde, već i javni prostor, ulica, park, fasade okolo ali i komšiska imovina.
Urbana kultura je i da se učestvuje u pravljenju grada. I divlja gradnja je na neki način utkana u urbanu kulturu i ne može se reći da sve što nije urb kult po ukusu nekog grofa ili dođoša ali iz treće gfeneracije što se očas zaboravi, jeste urbana kultura ali koja za sada, ona koja je u premoći, pa ona prva govori o izgradnji opere, galerija, parkovima, čistim ulicama sa korpama za otpatke u koje se baca a ne oko njih i…….. druga hoće samo vodovod i malo asfalta i legalizaciju kuće na mestu gde je predviđen park. Urbana kultura se stiče vaspitanjem ali i pritiskom, sankcijama i vučenjem ušiju. Malo bolno ali efikasno
I džiberi su deo urbanog i oni su Beograđani, kao i oni iz dveri ili saobraza i grad, posebno Beograd, može sve to da prihvati i svi u njemu nađu mesto sasvim svoje pa i Romi ispod Gazele sa svojim pravilima a i oni iz kraja gde su skupe vile i svako zadržava svoju stečenu i njima neophodnu i potrebnu urbanu kulturu makar bilo i pod moranje.
Beograd ima svoje ruševine
Istorija u kojoj i gde mi bejasmo, ej bre!
Beograd ustvari ne ceni dovoljno svoje ruševine, odnosno ceni samo one za koje su vlasti kazale da su od značaja, a one obične građanske i zaista beogradske ostaju nepoznate i nekako u zaboravu.
Jedni su gradili kad dođu a posle neki drugi kad proteraju one prve poruše ili sasvim preprave ono od pre i tako u krug odvajkada a nama ostade da kad smo najzad stali na svoje, da negujemo te ostatke i tako pronalazimo i obeležavamo gradsku istoriju koja nam se desila, pa kad je već tako i neka vajda da od toga bude.
I može se postaviti pitanje u čemu je razlika između ruševina Dobrovićevog generalštaba, zapaljene ambasade ili razvaljene i opljačkane radnje; u svim slučajevimsa su u tome prisustvovali i Beograđani a nešto su i sami porušili, pa su zato to svakako beogradske ruševine.
Ima i ruševina koje sami pravimo, neke nastaju vremenom zbog dotrajalosti građevine ali i nemara a neke učine i nasilnici sa strane u nameri da nas privole na njihove zahteve. Ipak najbolje je kad sami rušimo svoje, trebalo ili ne jer je onda sigurno da je to izraz naše volje … malo li je’