Ima taj autoput od Beograda ka Požegi, tu je negde i Čačak, što je ustvari bio najvažniji motiv da se država time bavi, pa ta koncesija koja je odjednom postala sporna i Jadranski autoput koji je bio najnaglašenija javna investicija do pre neki dan. Sada više nije tako hitna, ima preči put da se gradi i to je dobra vest za Beograđane. Naravno, privremenim usporavanjem angažmana oko ovog puta ne dovodi se u pitanje potreba Beograda da se poveže na dobar način sa obalom Jadranskog mora i da se zapadni deo Srbije uključi u svet. Dobra vest je da će biti vremena za preispitivanje planerskih i inžinjerskih odluka o trasi puta, naravno u zoni Beograda, pa gradu neće biti naneta nepopravljiva šteta.Naime, projektom tog puta koji je uradio uvaženi institut iz Beograda i Prostornim planom autoputa „Južni jadran” predviđeno je da trasa bude smeštena na desnoj obali reke Save upravo povrh, ili posred klizišta „Duboka”, jednog od najžešćih u državi. Da bi se zaustavilo zlokobno klizanje tla, pomerili su ekperti korito Save ka Surčinu za koju stotinu metara, jer treba mesta da se složi neki milion kubnih metara kamena, kažu, to će od klizišta da načini stabilno tlo, biće kao neka srpska Sfinga koja će u narednim vekovima da odoli prirodnim silama koje su ovde probale da pokažu svoju zlu moć. E neće, kažu eksperti a prodavci kamena naravno misle isto.
Posle, kad autoput prođe Umku, poruši par stotina kuća i raseli građane, susretne se sa nezaobilaznom obilaznicom, upetlja se u već zapetljanu petlju mosta preko Ade i uđe u pravac Bulevara Vojvode Mišića i opet neki novi, dodatni saobraćaj u sam centar, na već teško prohodnom mestu. Uguravanje autoputa između Save i priobalja čime će padina na desnoj obali biti odsečena od reke je dramatično opasna promena pejsaža. Jedna vrednost Beograda se nepovratno uništava, ugroženi eko sistem reke i priobalja će se već nekako obnoviti, biće možda neki sasvim drugi, ali neka se malo i sam snađe, ne mogu baš sve eksperti iz instituta da urade.
Generalni plan Beograda je predočio drugačiju viziju koju su Beograđani usvojili, a to je da put pređe Savu na surčinsku stranu mostom tamo posle Obrenovca, da pravi kontakt sa severom i jugom petljom na obilaznici između Dobanovaca i Ostružničgog mosta i da tuda pođe ka Novom Beogradu i rastereti centralni prostor kod Čukarice u mosta preko Ade i aktivira nova zemljišta u Surčinu koja se i onako grade a bolje ako ima put i plan. Namera je bila i da se sačuva pejsaž na desnoj obali Save i obezbedi dostupnost reci. Eksperti iz instituta, uprkos usvojenom gradskom planu, uz podršku resornog ministarstva gde se računalo samo da put stigne do Požege, to sa Beogradom i njegovim planovima nije važno jer je prestonica tamo viđena samo kao usputna stanica od Evrope ka Čačku.
Gradski urbanisti su, sledeći koncept Generalnog plana i gradsku strategiju razvoja, uradili posebnu analizu slučaja i doveli u sumnju rešenje Prostornog plana koji reguliše trasu Jadranskog puta, i date su primedbe. U Čačku gde je bila javna rasprava nije sve to uzeto u razmatranje i skrajnuto je, jer šta ima da se tu pita Beograd, samo zanovetaju a ustvari hoće da onemoguće vlasnike kamenoloma da isporučuju mnogo kamenja za ono klizište. U svakom slučaju, učinjen je pokušaj nasilne izmene Generalnog plana Beograda, pa je to primer stručne i naravno političke arogancije. Zato je dobro što je nova situacija oko izgradnje Jadranskog puta usporila ritam i stvorena je mogućnost da se udahne i predahne i ponovo razmisli i da se strategija određena Generalnim planom očuva i realizuje. Ne samo zato što je neki plan usvojen pa je formalno ispravno čuvati donetu odluku. Daleko je važnije da se u planu definisan koncept javnih koridora ne menja često, jer za njihovu realizaciju treba zaista puno vremena pa svaka promena odlaže izgradnju za više godina. Ili kad se izmene već rade, ako za to ima dobar razlog, onda to svakako ne može da se čini sa strane, nametnutim rešenjima o čemu Beograd nije pitan i nije bio bar prisutan, o saglasnosti na institusko rešenje nema ni govora.
Ova priča pokazuje da interes pojedinaca kojima je data moć odlučivanja ili uticaja i neke politike, ma kakav bio, može nadvladati struku i staviti je u poziciju da založi svoj integritet i produkuje „podobno” inžinjersko rešenje. Čak, ako se predpostavi da je takvo rešenje, zbog neke neobične nadnaravne potrebe prihvatljivo, način njegovog etabliranja u gradsku matricu, nasilno, bespogovorno, uz odbijanje svake rasprave i saslušanja drugog mišljenja, čini ga „podobnim” a takve stvari, kaže istorija ali i praksa, ne donose neko dobro. Pa ni Beogradu, naravno.