Urbanistički i arhitektonski konkursi, stručna javna anketa, viđeni su u javnosti Beograda kao veoma poželjan način da se izaberu projekti za unapređenje grada, ili stvaranje urbane slike budućeg Beograda, ali i pojedinih zgrada koje će se jednom naći u gradskoj matrici. Uobičajeno je da se projekti za javne prostore i zgrade biraju putem konkursa, jer je tu upotrebljen novac građana i javna anketa o izgledu nekog prostora ili zgrade je obavezujuća. Privatni investitori sopstvenog prestiža radi takođe posežu za ovim načinom i to je praksa koja traje decenijama, mada u zadnje vreme jenjava, jer se investitori sa ustezanjem odlučuju za ovaj način, plašeći se uslovljavanja koja može da nametne autor prve nagrade u toku realizacije projekta. Program konkursa sačinjava raspisivač, investitor, crpi stav iz nekog urbanističkog plana i tako se formira pitanje upućeno učesnicima, pa od kvaliteta pitanja zavisi i odgovor. Ako se traži park, kao na Teraziskoj terasi na primer, a arhitekti projektuju zgrade umesto parka, onda je moguće da je raspisivač pogrešno razumeo prostor jer je u javnoj anketi izrečen drugačiji stav. Moguće je takođe da arhitekti koji učestvuju na konkursu nisu saglasni sa predlogom raspisivača i suprotstavljaju se predlažući svoje vizije prostora. Ako je to suprotstavljanje jednoglasno ili bar većinsko, razumno je da se programsko pitanje preispita i čak promeni tema. Konkursi tome i služe, da se sazna stav struke, boljeg načina nema od direktne komunikacije.
Na pitanje odgovaraju arhitekti, u zadnje vreme se pojavljuju i drugi učesnici, posebno kada su u pitanju urbansitički konkursi , to je dobra vest, jer odgovornost prema gradu postaje zajednička i želja da se učestvuje u kreiranju okruženja je posledica probuđene odgovornosti. Projekti koji prispeju u konkursnoj proceduri su odgovor na pitanje iz programa, ali te odgovore uvek treba prihvatiti pre svega kao lične, autorske vizije slobodno i neopterećeno iskazane i to je velika vrednost konkursa. U bilo kojoj drugoj situaciji tvorac nekog prostora ili zgrade je pod paskom naručioca, neprekidno je u poziciji da opravdava svoju kreaciju, pa onda čini mnoge kompromise. Konkurs oslobađa i nudi mogućnost da se neopterećeno i sa neokrnjenim adrenalinom otkriva vizija.
I posle svega, posle utrošene energije arhitekata ali i drugih učesnika na konkursu i stvaralačkog grča, sve dolazi u ruke žirija, grupe odabranih koji treba da procene i što je najgore ocene, sav taj kreativni napor prezentiran putem nekih crteža, maketa, prostornih kompjuterskih prikaza i po nekog zbrzanog teksta jer za pisanje ali i čitanje ozbiljnijih napisa nema se vremena. Izbor članovi žirija nije sasvim objašnjen, naravno, to su u principu najbolji, ali ako je tako čemu cena gnjavaža, najbolji su pa zašto onda oni ne projektuju predmet žiriranja … ?
U svakom slučaju, izabrani žiri preuzima obavezu da izabere najbolji projekat, najbolji odgovor na pitanje, ali zauvek će se postavljati pitanje o odgovornosti ove grupe uvaženih ljudi, jer kada donesu svoju odluku oni se raziđu, njihova odluka može biti kritikovana, što je u Beogradu već ritualni čin, i odgovornost odlazi sa njima, ma kakva njihova odluka, konačna je, ako je loša nikom ništa, zaboga oni su imali svoje viđenje odgovora i prema tome su birali projekat za nagradu. A o tome u čije ime odlučuju ….
Sve ovo je, naravno, načelno rečeno a svakako nije pokušaj (dis)kvalifikovanja ili generalizacije fenomena žirija i može da bude jednostavnije objašnjeno sa beleženjem tri jednostavne mogućnosti. Prvo, moguće je da je sastav žirija ili bolje rečeno, svi pojedinci u njemu jesu bolji od učesnika, što je prvi korak ka komfliktu i dobra odluka ne može da bude doneta, jer kako da se nagrada dodeli nekome koji onom iz žirija nije dorastao, makar u mislima. Drugo, moguće je da žiri nije dorastao arhitektama učesnicima koje je Bog pogledao, pa im je tom prilikom kreativnost procvetala te su nadrasli žirioce i odluka je doneta sa nerazumevanjem, jer kako da neko nedorastao procenjuje nadraslog. Najzad, žiri je sasvim neujednačen po stručnosti i moći pojedinaca koji ga čine, žiri je u komfliktu sa samim sobom ili u samom sebi, pa onda takav procenjuje uz napor da svi u žiriju budu zadovoljni i oni koji misle da su bolji deo i oni koji isto misle ali zaista nisu, odluka onda nije važna jer se oni bave sobom a ne projektima koji su na stolu.
Posle svega, ma kako se organizovao žiri, pored navedenih ima još neobično mnogo i drugih mogućnosti, lobiji, interesne grupe, kolegijalnost, ljubav, netrpeljivost, osveta, zašto ne i novac ali i aljkavost i lenjost. Zato je rezultat rada žirija u principu kompromis između članova žirija, u njhovoj odluci puno je međusobnih ustupaka jer oni pokušavaju da usklade veoma različite sopstvene stavove, nekiput iz sujete, neki put prestiža sosptvenog radi ali i onda kada uopšte ne razumeju šta im je predočeno od strane učesnika konkursa. Članovi žirija kroz izbor emituju svoje viđenje i kako bi to oni projektovali, pa i određena doza subjektivnosti ne može biti isključena.
Ipak do sada, uz sve mane ovog što se ima, nije pronađen bolji način za izbor projekta i sasvim je sigurno da će sve i dalje tako biti, kao i do sada jer ako arhitekta učesnik ima pravo da razvija i nudi svoju viziju i da tu nema ograničenja, zašto se članu žirija, takođe arhitekti, odizuma pravo da i on razvija svoju viziju viđenja projekata koji su ponuđeni. Možda je rešenje da se oformi više žirija za jedan isti konkurs, pa da žiriraju nezavisno iste projekte, da im se za vreme žiriranja uskrati pravo na komunikaciju i da rezultat bude odlučen referendumom svih tih žirija na kraju puta. Zvuči zametno, ali ima nade u tome jer se svakako neki korak unapred mora učiniti da ne bude zaista sve na kraju puta …