Kako će Beograd izgledati posle dvadeset godina? Odgovor na to pitanje ima verovatno svaki Beograđanin u skladu sa svojim viđenjem grada, sopstvenim potrebama, urbanom kulturom i ta stvar je sasvim lična. Pa ako je tako, kako od milion i po pojedinačnih vizija grada, napraviti jedinstvenu ili približno sličnu i iz toga sačiniti dugoročan plan razvoja Beograda? Deluje kao nemoguća misija, što zapravo i jeste, ali se decenijama iznova pokušava, iz jednog plana u drugi, i mora se reći da imponuje taj planerski entuzijazam i energija.
Naravno, jedinstvena vizija – ako takva uopšte postoji – oko koje se svi slažu, teško je ostvariva. Opšta saglasnost nije moguća, preglasavanje da, jer opštu saglasnost je preterano tražiti od građana koji imaju prava da različito misle i o drugim pitanjima, političkim, na primer. Rezultat (posle nekih izbora ili rasprave o problemu) je kompromis, koji po demokratskom načelu postaje pravilo ponašanja do sledeće prilike. Kad je reč o politici to može da funkcioniše, ali u urbanizmu je mnogo teže, jer su neke vitalne odluke dugoročne i prevazilaze mandat jednog izbornog ciklusa. Grad se zasniva na kontinuitetu i pitanje je kako građani mogu da prate planiranje razvoja prostora u kojem žive, bilo da se radi o njihovom neposrednom okruženju ili o celom gradu, a da ne budu ometeni mogućom promenom političke slike. Uostalom, sami biraju boje za tu sliku …
Ako polovina građana glasa za jednu političku opciju a druga nekako drugačije, onda je veoma teško da se ujedine oko pitanja urbanizma. Ne samo zbog političkih opredeljenja, različita su htenja, potrebe. Jednima je najvažniji problem legalizacija sopstvene divlje gradnje, neodstatak kanalizacije u ulici ili klizište koje se javilo tik oko kuće, a drugi žele Operu, popločanu pešačku zonu u centru, uređene fasade i novo pozorište. Teško da sve može odjednom, rastezanje gradskog budžeta je prihvatljivo do izvesne mere ali posle zastane i neki građani će čekati bolju priliku. I nije sporno da će se njihova želja ostvariti, pitanje je kada i koliko se strpljenja može očekivati od građana kojima je sve to zaista potrebno.
Na generalnom nivou važan uslov je stabilno i dugoročno opredeljenje oko osnovnih sistema i zaštite prostora koji će se graditi i stvarati na duge staze. Zaštita životne sredine, zaštita javnih prostora, očuvanje kulturne baštine, izgradnja javnog prevoza, magistralne saobraćajnice, mostovi, infrastruktura, koncept zelenih površina, saniranje divljih naselja, izgradnja objekata dečije zaštite, škola, zdravstvenih ustanova – neke su od strateških pozicija koje traže dugoročno opredeljenje. To je važno jer se logistika za realizaciju tih pozicija stvara godinama, osim toga sve je to veoma skupo i ne može se svaki čas menjati koncept da se novac ne bi nepotrebno i nefunkcionalno trošio.
Možda je opterećenje to što se vizija uvek zasniva samo na izgradnji, a ono što može biti zajedničko pre svega je: grad sa punom zaposlenošću ljudi, sa dobrom materijalnom osnovom, jer to otvara put kreiranja visokog nivoa urbane kulture, rešavanja stambenog pitanja, stvaranja otvorenog kulturnog miljea za sve građane, kvalitetnog obrazovanja i zdravstvene zaštite. Ne postoji planiranje koje kao preduslov nema dobru materijalnu bazu za svakog pojedinca koji će tada moći da se zaista uključi u planiranje kao slobodan čovek, neopterećen problemom preživljavanja.
Tek tada može da se govori o Beogradu koji je na celoj svojoj teritoriji izgrađen kao velegrad, a to znači da ogromni prostori oko centra, pa i divlja naselja, koji su sada devastirani i ne pružaju stanovnicima prihvatljive uslove za opstanak, postanu realni delovi grada, uređeni tako da budu poželjni za život. To je način da se kroz vreme ostvari jedinstvena vizija grada u budućnosti i postigne opšta saglasnost o tome kako će Beograd izgledati 2020 godine. I ovde je u pitanju kompromis, a to znači da nisu svi baš zadovoljni usklađivanjem veoma različitih interesa, ali posao urbanista i građana koji odluče da se angažuju je upravo da to i rade. Posle toga sve je jednostavnije, vizija može biti dostignuta i ostvarena u stvarnom životu.
Naravno da je vizija, viđena danas iz vizure građana, promenljiva, teško je verovati da će ta vizura biti ista kroz deset godina. Mnoge stvari će se promeniti, vizija će se menjati, javiće se nove potrebe čim se ove savremene ostvare, ali život i sadašnje vizije mogu biti izmenjene u toku njihove realizacije. I opet ispočetka, a to je izazov i za građane i za planere…