Mesečna arhiva: : October 2008

Beograđani često kažu da im je veoma teško kad se ruše stare zgrade ili neki kvartovi i kada se tamo, umesto njih, zidaju nove kuće i menja lik nekog kraja, Vračara, na primer. Ali ni drugi delovi grada nisu u tom smislu drugačiji. Nostalgija progovara i racionalni razlozi su tada u drugom planu, ili se uopšte ne pominju. Građani imaju utisak da se prošlost, događaji koji su nešto značili u predhodnom vremenu, koji su se desili baš tu a bili su važni za njihove živote, rušenjem i uklanjanjem zgrade, promenom izgleda grada, zauvek briše, a samim tim i njihovo sećanje ili sam događaj koji se tu zbio. Naravno, zaboravljaju da je matrica grada ili kvarta u kome su odrasli samo pre manje od jednog veka bila poljana ili naselje seoskog tipa, nešto slično slamu.

U neko predhodno vreme, devedesetih, kada je društvena svojina još bila u snazi, ali na izdisaju, građani su brinuli brigu o svemu i uglavnom čuvali parcele od urbane inicijative i eksproprijacije, čekajući bolja vremena. Tada je očuvanje čaršijskog urbanog tkiva, malih zgrada sa dvorištima i česmom u sredini bila primarna stvar, nikako nije bio dobro viđen predlog da se umesto prizemljuše planira petospratnica i svi su bili jednoglasni kad je to bilo u pitanju. Ključna reč pritom bila je očuvanje kulturnog nasleđa i identiteta grada. Posle je promenjena politika u vezi sa svojinom, građani postadoše, hvala Bogu, suvereni nad svojojm imovinom pa se odmah i njihovo viđenje urbaniteta Beograda promenilo. Novi kvadratni metri donosili su lep prihod građanima te zaboraviše borbu za očuvanje „autentičnog” Beograda i takvih njegovih vrednosti. Nastavite sa čitanjem →

Beograđani zovu Slaviju trgom, zvanično je to Trg Dimitrija Tucovića, sa sve nepristupačnim zelenim krugom na sredini oko koga kruži gomila automobila. To je verovatno zato jer je prostor zaista veliki i iz njega su pripuštene daleke vizure ka Hramu, Terazijama ili železničkoj stanici pa je to prostranstvo uticalo na građane da imaju takvo mišljenje. U Beogradu nema ustvari nekog neizgrađenog prostora takve veličine, pa je pusta želja da se ima impozantan gradski trg navelo građane da i ovu saobraćajnu raskrsnicu nazovu tako kako je zovu. Čežnja za trgom je razumljiva ali u ovom slučaju ostaće neuslišena, trg je u gradu mesto komunikacije građana u direktnom kontaktu, bar je tako odvajkada još iz stare Atine bilo, a na Slaviji komunikacija je uspostavljena samo putem sirena među vozačima, što ostale građane, pešake isključuje.

U gradskoj matrici to je značajno velika neizgrađena površina i moglo bi se reći da postoje uslovi da tu bude trg, pod uslovom da se sedam ulica koje traže svoj izlaz na ovom mestu stave pod zemlju. To je malo verovatno. Tako je Slavija u Beogradu, antitrg koji se smestio i razlio po ivicama ili obodu raskrsnice i čini pešači prsten, istina isprekidan pešačkim prelazima preko ulica, oko saobraćajnog čvorišta. Umesto pristupa trgu i njegovom težištu građani obilaze okolo i mogu sa daljine da osmotre bistu u sredini i ako ih ne dekoncentriše saobraćajna graja da razmene poruke sa Dimitrijem. Nastavite sa čitanjem →