Izazov je zamisliti da nema urbanista niti institucija koje se brinu o uređenju i građenju grada, već da to rade sami građani kao nekada u davna vremena kad se negde uz raskrsnicu puteva na ledini, ili uz neki rudnik ili vodu, gradilo naselje sasvim spontano, a posle iz takvih naselja nastajali danas važni i poželjni gradovi. Nije to nezmislivo ni danas, jer takvih primera ima na rubu grada, oko celog Beograda; spontano nastaju značajno velika naselja, zločesti ih zovu divljom gradnjom, a nastaju upravo bez aktivnog učešća arhitekata. Nastaju kao samoinicijativa građana koji sami određuju pozicije ulica, regulacione linije zgrada, njivhovu dimenziju, a sve u skladu sa sopstvenim ekonomskim mogućnostima, veličini i obliku parcele, potrebama porodice, ličnog doživljaj lepog…
Čak i kada pozovu arhitektu, od njega traže ono što smatraju da im pripada a njegovo je da to prihvati, da radi protiv pravila, ali, još gore po arhitektu, okolinu i grad – protiv etičkih, esnafskih arhitektonskih regula. Ako arhitekta to ipak prihvati onda se i on, (ali bez izgovora ni isprike jer je odluka sasvim lična), uključuje u lanac samoinicijative i svoje kriterijume usklađuje sa onima koji su ga pozvali u akciju.
Ne mora to uvek da bude tako loše. Postoji jedno naselje u Zemunu gde su se naselile izbeglice iz Slavonije i izgradile jednu ulicu kao pokaznu vežbu za većinu onih drugih samoinicijatora i pregalaca. Zgrade su na regulacionoj liniji, ulice su prihvatljivo široke, ima i trotoara, zgrade su približno jednake visine, a predbašte su uređene . Austrougarska škola reklo bi se, a jeste tako, radi se upravo o razvijenoj urbanoj kulturi koju su poneli iz svog okruženja gde pravila postoje upravo da bi se poštovala, a time se svima olakšava život. Anegdota je da je u toj ulici arhitekta pitao domaćina zašto ne dogradi još jedan sprat, a ovaj mu je odgovorio da to ne bi bilo u redu jer svi u ulici imaju samo prizemlje i sprat, pa ne bi želeo da štrči i da kvari prećutno, ali složno uspostavljeni red. Dakle, izuzetak potvrđuje pravilo, vidi se da i samoinicijativa može biti uspešna akcija, ponovo se treba prisetiti govora o urbanoj i komunalnoj kulturi koja je izgleda početna tačka i kamen temeljac svake izgradnje…
I ne postoji samoinicijativa i samogradnja isključivo na periferiji, ima toga i u samom centru grada, ima dogradnji, nadgradnji, proširenja i doširenja, raznih inicijativa građana bilo da zadovoljavaju svoje potrebe ili da to rade da bi malo trgovali kvadratnim metrima i popravili svoje finansijsko stanje. Ugrožavanje komšiskog komfora, statike i bezbednosti zgrade, prekoračnje kapaciteta koje može komunalna infrastruktura da opsluži ili neplaćanje redovnih dažbina kad se nešto novo gradi, nije tema i sve to pravi ozbiljan nered a reakcije države nisu dovoljno energične i poučne.
Tako se može protestvovati i gunđati u nedogled, ali sankcije nisu jedini način da se ova građanska akcija spreči, ako to uopšte i treba raditi. Za takvo delanje ne treba popreko gledati građane koji uzimaju stvar u svoje ruke, već i grad ili državu koja nije mnogo učinila, zapravo nedovoljno, pa se samoinicijativi pribegava kao načinu kojim građani nadomeštaju pasivnost onih što odlučuju. Zato nije sasvim ispravno da se o samoinicijativi govori kao o nečem negativnom, naprotiv, ako bi se samoinicijativa prihvatila kao legalna i organizovana akcija to bi bio način, da se angažuje ogromna energija ljudi koji su spremni da reše sami svoj problem i da se angažuju umesto da čekaju da im se nešto udeli ili padne sa neba. Država mora da primeti ovu energiju, da je artikuliše i pomogne da se ona iskoristi, da graditelji koji se opredele na samoinicijativu ne budu izloženi sankcijama, već da ravnopravno, ili ravnopravnije, uživaju u plodovima svog rada.
Za to je potrebna strategija države, ali i akcija. Prvo zakon koji uočava ovaj način delovanja građana i jasna pravila ponašanja svih učesnika; potrebne su pripremljene lokacije sa elementarnom infrastrukturom u gradskoj ponudi da građani ne bi kupovali njive i ledine, uglavnom tamo gde gradnja nije predviđena; povoljni finansiski uslovi, krediti za materijal, ponuda tipskih projekata, pojednostavljene procedure za sređivanje papira i dozvola. Onda će i samoinicijativa građana biti deo gradske strategije u izgradnje grada, umesto da u tim slučajevima opštinske i druge vlasti zatvaraju oči kako ne bi naljutili birače jer izbori mogu svakog časa…
Tako nešto ne bi bila nekakva lokalna izmišljotina, to se radi diljem planete, posebno tamo gde građani jesu u velikom broju na rubu siromaštva ili su iz drugih razloga prinuđeni da brzo reše svoj stambeni problem. Ovako, prepušteni sami sebi, idući linijom manjeg otpora i težeći nečem boljem, građani koji to preduzimaju stavljaju se iznad onih koji uredno ispunjavaju svoje obaveze prema gradu i državi, traže građevinsku dozvolu na primer, i osećaju se glupo gledajući komšiju iz pozicije građanina drugog reda.
I dok god se neprekidno govori o divljoj gradnji, koja je zaista jedno od gradskih nevolja a nema vidljivog i efikasnog rešenja da se to zlo spreči, prihvatanje graditelja koji su se opredelili za samoinicijativu u okvir društvenih normi i pravila, pri tom još i uz materijalnu podršku, možda pokazuje neko svetlo na kraju tunela.