Beograđani govore da je Beograd njihov grad, može se pretpostaviti kada to izgovaraju misle da su vlasnici grada, što svakako podrazumeva, ili bi bar trebalo, da prihvataju i prava i obaveze koji iz vlasništva odvajkada slede. U realnoj gradskoj vrevi i pored građanskog samouverenja o posedovanju, vlada konfuzija i nerazumevanje. Sva je prilika da Beograđani pojam “naš” shvataju u najvećem broju slučajeva ograničeno, omeđeno granicama svoga stana, a sve okolo, pa i stepenište kojim se do tog stana dospeva, ne doživljavaju kao deo svojine; o trotoaru, parku, javnim zgradama ili fasadama, i svojim i onim okolo, ne razmišljaju niti snose odgovornost ni obavezu, jer ako nije “naše” postoji neko, mora da postoji neko, ko je vlasnik svega toga, pa neka se onda i brine o svojoj imovini a ne da gnjavi građane koji i sa krečenjem svojih soba imaju već dovoljno problema. Nastavite sa čitanjem