Beograđani govore da je Beograd njihov grad, može se pretpostaviti kada to izgovaraju misle da su vlasnici grada, što svakako podrazumeva, ili bi bar trebalo, da prihvataju i prava i obaveze koji iz vlasništva odvajkada slede. U realnoj gradskoj vrevi i pored građanskog samouverenja o posedovanju, vlada konfuzija i nerazumevanje. Sva je prilika da Beograđani pojam “naš” shvataju u najvećem broju slučajeva ograničeno, omeđeno granicama svoga stana, a sve okolo, pa i stepenište kojim se do tog stana dospeva, ne doživljavaju kao deo svojine; o trotoaru, parku, javnim zgradama ili fasadama, i svojim i onim okolo, ne razmišljaju niti snose odgovornost ni obavezu, jer ako nije “naše” postoji neko, mora da postoji neko, ko je vlasnik svega toga, pa neka se onda i brine o svojoj imovini a ne da gnjavi građane koji i sa krečenjem svojih soba imaju već dovoljno problema.
Vlasništvo je, uobičajeno u svetu pa i u Beogradu, određeno tako što je imanje uknjiženo na konkretnog građanina-vlasnika, sve van toga je javni, zajedničkli prostor, pripada svim građanima te mogu da ga koriste i u njemu uživaju ali stiču i privilediju da se o tome staraju, ne samo gledajući kako gradske službe koje građani plaćaju održavaju tu zajedničku imovinu, već i da sami doprinose čistoći i lepoti u skladu sa pravilima. Pravno gledano to bi bilo u redu, nije zahtevno da se razume i zapamti, zaista nije teško utuviti u glavu da je važno brinuti se o svom vlasništvu, paziti ga i ponositi se kad je to vlasništvo uređeno i služi za primer, bez obzira da li je iza ili ispred vrata vlastitog stana.
U Beogradu je uvek nešto posebno, ta pravno i građanski jasna situacija u mnogome zavisi od trenutnog raspoloženja svakog građanina ponaosob, od dnevnog, večernjeg raspoloženja, ili raspoloženja uopšte, ali pre svega od stepena urbane kulture ili, jednostavnije rečeno, domaćeg vaspitanja. Beograđani se ne osećaju uvek kao vlasnici deonica ili akcionari u preduzeću Beograd. Bez obzira na to što u svakoj prilici ubeđeno ali i licemerno tvrde da je grad “naš” i deklarišu se kao njegovi vlasnici, ponašaju se prema javnom dobru bahato, tu svojinu ne poštujuju jer im nije pojedinačno uknjižena, zajednička je, a gde to može da je neko vlasnik a da to nigde ne piše, već da postoje tamo neki zakoni koji samo kazne predviđaju, i od dohotka uzimaju da bi se napravio neki park i posle još i održavao.
Građani obitavaju u javnom gradskom prostoru, smatraju da je briga o njemu dužnost neke nevidljive ruke koja mora umesto njih da bdi. I kad je prljavo ili oštećeno sa tim nemaju ništa, svakako to nisu oni uradili, opet neki zli nevidljivi koji se noću prikradu i nepodopštinu učine, naći će se već neki krivac, a oni će gunđati što se to ne čisti, ne popravlja i ne obnavlja dovoljno brzo.
Svako vlasništvo podrazumeva i planiranje imovine pa kada se rade urbanistički planovi, na javnim raspravama budu samo oni, uglavnom manjina, koji smatraju da im je lični interes ugrožen; uzet im je deo placa za ulicu ili za obdanište (“a zašto nije kod komšije, tamo je lepše za decu…”) ili je ograničena visina buduće izgradnje pa se javlja nedostatak kvadratnih metara za tržište; o javnom interesu ne govore osim kada pomoću njega opet ostvaruju svoj privatni interes. Javni interes ne doživljavaju kao deo svog, još nisu razumeli da su oba interesa – i javni i privatni – jednako važna, jer grad može opstati samo na njihovoj usklađenosti i nisu razumeli da ako je grad uređen onda I njihova imovina dobija na vrednosti. Oni drugi, koji su unapred proverili da je sa njihovom ličnom svojinom sve u redu i da je urbanistički plan ne dodiruje, ostaju po strani, o uređenju okružja, javnog prostora koji je zajedničko vlasništvo, već će neko da se angažuje, pa zašto smo inače glasali.
Tako živi i opstaje Beograd, grad pola ničiji (kada se radii o javnom dobru) i pola nečiji (kada je u pitanju uknjižena privatna svojina), pa je ono “naš” sasvim uslovno i može se fleksibilno tumačiti na volju pojedinca. Svest o gradu u kojem su građani zaista vlasnici, kako privatnog tako i javnog uz sva prava i obaveze, nije još formirana, optimisti kažu da tek što nije, a vlast ima opravdanje da je to dug i složen proces i da se na tome zaista radi. Tako je vizija budućeg Beograda raspolućena, često uslovljena agresijom privatnog, pa je javno potisnuto i gubi trku. Spontana gradnja osvaja prostor, pojedinačne kreacije van konteksta nadiru, divlje deponije niču čak ikad je suša, fasade su išarane, ulice I trgovi zaprljani, zelenilo počupano. Građani u gradu kao u kafani, posle fajronta će doći momci da za njima počiste jer je uračunato u ceh, tako sve dok ne shvate da oni plaćaju plate tim momcima …