Delanje u urbanizmu proteklih decenija, i sada naravno, je uspešno i prilježno recikliranje urbane slike nacrtane pre nekoliko decenija i korene vuče iz epohe moderne, malo dorađene uz neophodne tehnološke inovacije. Urbana matrica iz tog doba, sredine dvadesetog veka, kao kulturološki obrazac je bio a održao se do danas, model po kome se formiraju novi kvartovi evropskih gradova, ali opstala je i neodoljive želje urbanista da i mnogo ranije ostvarene gradske osnove, daleko pre pojave moderne, isprave i modeluju na način kako to rade, o glavi, novim delovima grada, mada se sve vreme govori o očuvanju svedočanstava prošlosti i korena autentične urbane matrice. Dizajn je u osnovi i maniru sličan već viđenom, ima istini za volju i nekih slika koje do sada nisu viđene ali i dalje je to u sferi dizajnerskog istraživanja, traži se modni krik sa istim materijalom i tehnikom ili tehnologijom; ima ulica, trgova, skverova, parkova i kanala sa vodom, mostova i oko ulica su kuće u nizu raznih visina i oblika a ima i obavezni land mark, neka visoka falusiodna forma koja obeležava gradski kraj. Kao nekada, samo nije katedrala nego poslovno sedište novih bogova. Odgovori na promene koje svako jutro čine grad drugačijim: novi kultirni obrazac, energetski izazovi, ekološka i ekonomska održivost grada, nove potrebe ljudi, saobraćajni resursi, nova estetika gradskog pejsaža, slamovi, beskućnici, kvartovi za bogate, otopljavanje i klimatske promene, komunikacije, dostupnost informacijama, nove potrebe samog grada ne bi li opstao, finansika moć grada ograničena na soptvene izvore, suštinski se ne doptiču, osim deklarativno, pa se kaže uz objašnjavanje aktuelno proizvedenih derivata moderne da je upravo to doprinos odgovoru na navedene izazove savremenog doba.
Čini se da je urbanistima usled opterećenja dosadašnjim znanjem i umećem nedostupan dobar odgovor na postavljeno pitanje i onda se obraćaju već viđenom, dizajnom pokušavaju da obuku grad u novo odelo, prenebregavajući činjenicu da telo preko koga navlače savršeno dizajniran plašt pati od visokog krvnog pritiska, nedostatka vazduha i zapaljenja zglobova. Umesto krojačkog posla i ulepšavanja biranjem dezena, došlo je vreme za stvaranje koncepta koji odgovara pridošlom izazovu koji postaje sve zahtevniji. Na prvi pogled moglo bi se reći da je krojač učinio neki pomak i kreativno osmišljena volumetrija obaveštava o začetcima novog koncepta. Ustvari nije tako, ispod te opne, kad se otškrine, javlja se matrica od koje je sve počelo, klasična forma grada osmišljenog u doba početaka moderne, u doba kada se energetska kriza i saobraćajni kolaps nisu naslućivali a IT komunikacije bile u začetku.
Naravno, pre svega se radi o novim gradskim kvartovima gde je moguće istraživati i tražiti odgovor na savremeno pitanje i gde jeste prostor za novi iskorak kako se ne bi zašlo u neki nevoljni i neželjeni ćorsokak. Stari klasični delovi grada nastali da zadovolje ondašnje potrebe, zaštićeni ne samo zbog istorije kroz koju prođoše već pre svega radi očuvanja virtuelne materijalne vrednosti, jesu takođe prostor za istraživanje i mogu biti revitalizovani i dovedeni u stanje primereno resursima koji su aktuelni ili tek dolaze u zonu interesovanja. Izgovor da je sve zaštićeno i da tu nema mesta za neke značajne promene je guranje odgovornosti pod tepih ili priznavanje nemoći. Tako se grad približava trenutku kada će biti zaštićen ali napušten, bez stanovnika koji će potražiti mesta gde se može preživeti. Napušten, jer neće biti kompatabilan sa okruženjem i resursima od kojih neki izumiri ili se stvaraju sasvim novi koje ta klasična forma grada, bilo da se radi o davno nastalom tkivu ili nečem iz nešto skorijeg vremena a sada se reciklira, neće moći da koristi pa će biti napušteno kao Vavilon ili gradovi kopača zlata.
I tako arhitekti, zanemarujući svoju osnovnu dužnost, umesto planiranja gradova, autistično se odnose prema gradu i njegovom okruženju, pokušavajući da, obučeni u kaput dizajnera, smisle novu formu za koju misle da je savremena gubeći iz vida suštinu, odnosno potrebu da se o realnom problemu resursa razmišlja. Ustvari ponuđena forma koju nameću tvrdeći da je to znak prepoznavanja novog vremena je neznatno različita od onog do sada viđenog i gradovi hrle ka svom usudu. Očito su nedovoljno spremni (gradovi) za nadolazeće izazove, prepušteni samo dizajnerima dok je suština ostala netaknuta, bez obzira na sve promene koje se dešavaju dnevno u gradu samom ali i na planeti. Dakle, nije problem smišljati nove zanimljive oblike, Net je prepun kreacija koje su u domenu dizajna zaista impresivne, pitanje kako će takve zgrade, neki put građene uprkos zemljinoj teži, funkcionisati , odakle će crpeti energiju i koju, da li su oblici, slični vajarskim delima, dovoljni da odgovore na potrebe koje građani stiču vremenom i koje su veoma različite ne samo u ovom trenutku zbog globalne krize. Naime, kriza koja hara planetom je najava novog poretke, novog i drugačijeg, na duge staze, koji će iznedriti socijalni i ekonomski milje različit od svega do sada viđenog.
Ako je predpostavka o novom poretku tačna, neće to mimoići ni urbanističko promišljanje grada i svakako treba ozbiljno tu činjenicu uzeti u obzir. To vreme se približava, ukoliko nije već i stiglo, urbanisti izgleda još nisu primetili pristizanje, ali će biti prinuđeni da, zatečeni i iznenađeni, prihvate nova pravila igre gde će biti važno znati da više nisu sami u toj igri, da će urbanizam postati kolektivno delanje, zajedno sa građanima, investitorima, političarima i ma kako to arhitektima i urbansitima bilo nerazumljivo, grad će se razvijati na odlukama donetim konsenzusom. Nije više moguće niti opravdano da se o gradu i njegovoj neophodnoj transformaciji odgovara dizajnerskim bravurama a na osnovu urbanističkog modela zasnovanog na matrici stvorenoj u drugačijem kulturnom i ekonomskom okruženju. Jer, novi kultirni obrazac, energetski izazovi, ekološka i ekonomska održivost grada, nove potrebe ljudi, saobraćajni resursi, nova estetika gradskog pejsaža, slamovi, beskućnici, kvartovi za bogate, otopljavanje i klimatske promene, komunikacije, dostupnost informacijama, nove potrebe samog grada ne bi li opstao, finansika moć grada ograničena na soptvene izvore, suštinski se ne doptiču traže odgovor, ne samo od arhitekata. Valjda će im neko pomoći.