Beograd je protekle dve decenije obogaćen novim naseljima, spontano nastalim, od strane vlasti je rečeno da je to divlja gradnja, a ustvari ljudi su potrebiti za krovom nad glavom a bilo je i drugačijih poriva, merkantilnih. Ljudi su, dakle, pribavljali zemljište koje nije predviđeno za gradnju ili je bilo planirano za neku drugu javnu namenu – za put ili trafo stanicu ili školu – ali pošto nije privedeno nameni, gradili su sebi kuće i stanovali i poslovali, a nisu uvek vodili računa o prostoru za ulice, infrastrkturu ili druge javne potrebe bez kojih se ne može organizovati zajednički gradski život. To je izazvalo mnoge probleme, te nema vode, te nema kanalizacije ili struje, nema ulica uopšte ili su bez asfalta i uske su, pa đubretarska kola ne mogu tuda a i gradu nije plaćeno ono što mu se duguje kad se kuća gradi. Posle, ti što su to sve izgradili traže da im se napravi civilizovano naselje i pošto se radi o igri velikih brojeva, preko sto hiljada kuća je tako izgrađeno, pa u svakoj po tri člana domaćinstva a to je oko trista hiljada ljudi, nije više bilo moguće to dovesti u red odjednom, nema grad za to para sve i da hoće.
Problem je do sada uglavnom rešavan uz pomoć i podršku zakona i pravila o građenju gde su ustanovljena pravila za legalizaciju, propisane takse znatno manje nego kad se gradi legalno, izrađuju se urbanistički planovi koji nalažu kako da se naselje uredi, gde da prođu ulice, gde infrastruktura. Nije bilo očekivanih rezultata, jer su planovi rađeni po stereotipnoj metodologiji kao da se radi o novom naselju, planirano je tamo sve što treba po glavi stanovnika kako nalažu norme. Po tim planovima naselja nisu uređena ne samo zato što je nedostajalo volje i para, već zato što planovi nisu nudili rešenja prihvatljiva za građane koji imaju drugačiji doživljaj grada. Problem je pre svega u nerazumevanju načina nastanka spontanog naselja, pa se kao posledica postavilo sasvim novo pitanje izvan opsega do sada prihvatljivih odgovora. Spontana gradnja naselja od više stotina kuća je novi i do sada neviđeni kulturni obrazac u urbanoj matrici Beograda, nova pojava gde ljudi iskazuju svoj doživljaj grada te je potreban drugačiji odgovor, jer je uobičajena urbanistička ali i politička praksa prevaziđena i nedostatna za ovakve slučajeve.
Urbanisti u instituciji stvari sagledavaju šematski, uhodanim načinom uopštavanja. Zavedeni su tradicionalnim i do sada korišćenim metodama pravljenja planova pa i grada, promiče im nova pojava i zato ne sagledavaju i ne identifikuju pojedinačne probleme od kojih se sastoji model spontano nastalog naselja, jer je ono stvoreno od niza pojedinačnih i individualnih inicijativa. Sve je u sferi ličnog i posebnog jer se radi o ljudima koji su došli odnekud, iz drugih kulturnih miljea i sasvim prirodno, kada nema odgovarajućeg usmerenja i ponude, presađuju ono što su sobom doneli u Beograd. Tako se provocira problem koji oni sami ne mogu sa reše a institucije pokušavaju da ih opet po streotipu udenu u lokalni okvir, pravila i kulturni obrazac, pokušavajući da problem reše putem papira i dopisivanja, ulagivanja kada su izbori, ili kaznama kada toga nema..
Zaista je potreban novi urbanistički pristup za naselja istrgnuta iz tradicionalne urbane šeme, pre svega po nastanku ali i po sastavu graditelja. Do sada primenjivan način planiranja nije više u stanju da proizvede realno rešenje i daleko je od dobrog rezultata. Novi metod i tehniku je moguće smisliti, radi se pre svega o neophodnosti nove vrste komunikacije sa ljudima u prostoru koji su ga zaposeli i sami oblikovali, van institucija i protivno uobičajenim pravilima. Njihova brojnost ih legitimiše da budu učesnici u komuniciranju jer su na putu da stvore svoj grad u Beogradu sledeći svoja viđenja a to znači i po drugačijim pravilima, a i da se ne bi stvorio antagonizam, koji je na pragu, ne samo u njihovom okruženju već i sa stanovnicima drugih gradskih krajeva. Da bi ta naselja i stanovnici došli do pristojnog i primerenog ambijenta koji se i dalje može razvijati potreban je drugačiji pogled na problem.
Praktičan i razuman prvi korak mogao bi biti stvaranje institucije Lokalnog urbaniste u spontano nastalom naselju koji stoluje na licu mesta. On treba da bude zadužen za stvaranje i uspostavljanje novog tipa komunikacije i novog urbanističkog jezika zajedno sa građanima u direktnom dnevnom kontaktu, jer se i naselje, gradski kraj za koji je zadužen, spontano stvara, dnevno i neprekidno. Lokalni urbanista je moderator komunikacije i stvaralačkog procesa izgradnje. Ne radi se više o globalnom delanju na širokom planu, već o sanaciji učinjenog, radi se o detalju, postupa se po istoj metodologiji kako je i nastalo naselje, detalj po detalj. Nova komunikacija je neophodna jer je doživljaj i razumevanje javnog i privatnog poremećen, izgubljen je i zaturen bazni kriteriijum zajedništva na kom opstaje grad, prenebregnuto je da su svi vlasnici javnog dobra i to obezbeđuje da privatno bude bolje i nudi veći kvalitet života. Lokalni urbanista upravo to treba da objašnjava, da upućuje i pokazuje, i sa građanima pronalazi način da se ponovo prepozna privatno u javnom i da naselje započne traganje za sopstvenom urbanom matricom. Odgovor na pitanje o uređenju spontano izgrađenih naselja očito treba tražiti van tradicionalno kalibriranih metoda planiranja, učešća javnosti u planiranju i pravila. Lokalni urbanista bi mogao da nasluti odgovor i zatim artikuliše način delanja uspostavljajući komunikaciju na licu mesta, urbanističkim jezikom razumljivim za građane koji su svoju energiju utrošili gradeći Beograd i na ovakav način.