Do pre nekoliko godina u Beogradu vlasništvo nad imovinom i zemljištem nije bilo dovoljno artikulisano i priznato, sve je bilo zajedničko, narodno, pa je bilo moguće planirati i graditi gde je urbanistima bilo zgodno i ako još i političari daju befel na predlog; onda je to bilo sasvim prihvatljivo, bez obzira na građane koji su tvrdili da im je tu, na tom placu dedovina ili nisu hteli da budu raseljeni na razne strane (iz centra, na primer, na dalju periferiju bez obzira što se tamo nudila tišina, mir i obilje zelenila). Promena se dogodila pre neku godinu, privatno vlasništvo je postalo alfa i omega opstanka i vrednost koju treba čuvati pre svega. Bio je to iznenadan događaj, nenajavljen, uplašeni su bili svi, urbanisti i građani, političari takođe, niko se tu nije snašao.
Uvažavanjem vlasništva na zemljištu, pojavila se neminovno nova činjenica u urbanističkim poslovima, mada urbanisti to nisu primetili na vreme i nastavili su da neguju planove u kojima su parcele i dalje bile urbanističke a ne katastarske, na užas starih vlasnika koji su očekivali, i dalje očekuju, zakon o restituciji. I sve je opet bilo kao nekada, planira se grad a situacija na terenu je sasvim drugačija pa su se planovi i građani razišli. Onda su građani, pošto im je interes bio jači od onoga što razumeju urbanisti i političari, uzeli stvar u svoje ruke i počeli da zidaju sami i da stvaraju svoj grad uprkos urbanistima, zauzimajući često i javni prostor. Država nemoćna da odgovori na taj izazov proglasila je takvu građansku aktivnost divljom gradnjom, stavila je to sve pod stavku neregularne aktivnosti, što to i jeste tako jer nije u skladu sa zakonom, i onda se desio početak haosa jer graditelji nisu poštovali zakon, zakon nije valjao, država umesto da traži rešenje slala je inspektore koji su pisali rešenja o rušenju, pa i to nije išlo, i grad je neumitno klizio u kolaps. Država umesto da radi svoj posao i smišlja rešenje koje bi usaglasilo svoje interese sa interesima građana, dičila se brojem srušenih objekata iz zone divlje gradnje. Uzrok za tu pojavu objašnjavala je socijalnim i drugim problemima, što u neku ruku i jeste istina, ali svoj deo odgovornosti po pitanju urbanizma nije prepoznavala. Da nije država u pitanju moglo bi se reći – baš nedotupavno.
Inače, u normalnim prilikama, po nadležnosti i opisu radnog mesta koje joj je dodeljeno zakonom, država treba da obezbedi i sačuva javni prostor za javne gradske potrebe, škole, dečije ustanove, ulice, infrastrukturu i zelenilo, i tu ne treba da dozvoli gradnju a ako neko ipak to učini treba da ruši odmah i bez komplikovane procedure. Tamo gde je nešto nelegalno izgrađeno pa je posle urađen plan i obeležen prostor za javne namene, država takođe treba da poruši, a ne da se umiljava divljim graditeljima i nalazi razloge da suspenduje javno dobro, koje je starije od svega, i preimenuje ga u ostalo građevinsko zemljište. Ostalo zemljište, ono koje nije za javne namene, i gde je divlja gradnja napredovala, može da ostane takvo kakvo je pod uslovom da graditelji plate ako žele ulice, vodu i ostalo u punom iznosu, a ne da država objavi da je to zajednički drušveni problem pa svi građani Beograda treba, usled tog proglašenja, da plaćaju za uređenje te naseobine, bez plana, niotkuda iznikle.
Grad ne treba da opslužuje javnim novcem prostor koji je zauzet preskakanjem zakona i pravila, i obaveza mu je da se koncentriše na javne objekte, infrastrukturu, saobraćajnice i pomaže zaista ugrožene i siromašne građane. Bio bi to novi početak ne samo za grad već i za građane. Obaveza grada je da se bavi kapitalnim investicijama a građani moraju da se brinu o svom naselju kada su već odlučili da ga izgrade na svoju ruku, moraju da promene način mišljenja, moraju da shvate da država ne može obezbediti infrastrukturu i asfaltirane ulice koje treba da plate svi Beograđani. Možda je to novi način finansiranja izgradnje grada, ali i planiranja i urbanizma, jer građani imaju obavezu da preuzmu odgovornoist, da snose posledice svojih dela i da sa tim računaju unapred. Zato, njihovo učešće u planiranju ne sme biti više samo kritika onoga što urade urbanisti, već treba da učestviju u razmatranju ponuđenog plana kao akcionari u privrednom društvu, da razumeju da i oni imaju obaveza za posledice usvojenih rešenja, i da plate ono što su izabrali.
Globalna kriza kao početak novog poretka je vreme za preispitivanje, ne samo zbog finansiskih nevolja, već i zbog nedostatka energenata, zagađene životnoj sredine, optimalnog iskorišćenja gradskih resursa. Neophodni su novi odnosi u gradu između građana i grada i između građana samih, što znači i novi način planiranja koji će prepoznati mogućnosti kojima grad raspolaže i obaveze svih učesnika u gradograditeljstvu, a građani će shvatiti da njihovo mesto u gradu košta i da svoje potrebe i želje treba da usklade sa svojim moćima i prinadležnostima. Urbanisti će svakako u toj situaciji biti medijatori koji će usklađivati interes lokalne zajednice sa interesom pojedinaca kako bi se načinio prihvatljiv, racionalan i pravedan dogovor o građenju grada. To znači pre svega da grad i građani imaju sasvim raščišćene račune i da se pre ili posle građenja, sa dozvolom ili bez nje, zna koliko je ko dužan. Tada će i grad biti drugačiji. Nastavljanje građenja grada po dosadašnjem modelu gde jedni krše pravila i pribavljaju sebi neki benefit, kuću na primer, a drugi Beograđani učestvuju u namirivanju troškova koje su oni prvi načinili zaista ne može više da opstane. Participacija Beograđana u planiranju i urbanističkoj praksi nije samo davanje mišljenja ili iskazivanje želja već i namirivanje troškova koji iz toga proizilaze. Tako će Beograd biti održiv a građani ravnopravni i odgovorni prema svojim odlukama, bar kada je o urbanizmu reč..